Maestro Govednik, skroman čovek a veliki umetnik, uključen u mnogobrojne muzičke projekte srpske zajednice Toronta, dirigent crkvenog i dečijeg hora u crkvi Sv. Sava na Diksiju u Misisagi, dirigent Halton simfonijskog orkestra mladih, pedagog, pijanista, kompozitor…
Razgovor sa Janezom Govednikom je jednostavan. Božanski. Jer, povod je - muzika.
To je ono osećanje kada sve treperi i kada vam svi izgledaju kao bliska bića iako se, u većini slučajeva, ne poznajete čak ni po imenu. Oči se sretnu, ali niko nikog ne vidi. Samo vlada- muzika.
Važi uverenje da muzičari dolaze prvenstveno iz muzičkih porodica. Kakva su vam prva muzička sećanja?
Ne bih mogao reći da potičem iz muzičke familije, mada je moj otac nešto malo svirao gitaru a majka violinu i klavir.
Mislim da su me upisali u muzičku školu iz čuvenog razloga: "Da dete ne bude na ulici, već da uči i radi nešto korisno."
Najranija sećanja su vezana za koncerte, putovanja i turneje sa kojih sam se uvek vraćao prepun utisaka i novih poznanstava.
Studije počinjete u Beogradu, a završavate u Rusiji?
- Posle dve godine studija u Beogradu, nastavak je sledio u Moskvi a zatim u Lenjingradu, današnji St. Petersburg.
Svirate klavir i harmoniku. Osetite li nekad želju da sednete među članove orkestra i zasvirate?
Pored klavira, harmonike i ostalih instrumenata sa klavijaturom, sviram klarinet, saksofon, kontrabas i još nekoliko drugih instrumenata, jer kao dirigent moram da znam problematiku i tehničke mogućnosti svih orkestarskih instrumenata. Bio sam član mnogih grupa i orkestara, pa čak i danas, mada ne tako često, volim aktivno da učestvujem u stvaranju i kreiranju muzike kao član ansambla.
Da li ste na početku karijere želeli da budete muzičar ili dirigent?
- Na samom startu, ambicije su bile da naučim što više i da budem na nivou mojih starijih kolega jer sam uvek bio među najmlađima. Kasnije, rukovodeći jednim malim orkestrom, video sam da je dirigentski poziv upravo ono što me najviše interesuje i privlači.
Kako je izgledalo Vaše prvo dirigovanje orkestrom?
Ne računajući kamerne ansamble sa manji brojem izvođača, prvi rad sa velikim orkestrom bio je za vreme studija gde je bio angažovan profesionalni orkestar. Sve ono što smo mi budući dirigenti pripremali na časovima sa svojim profesorima, trebalo je pretvoriti u živi orkestarski zvuk. Posle dve probe od orkestra sam dobio i prvo veliko "priznanje" kada su mi se obratili sa "maestro" iako sam bio samo još student.
Prisetite li se unazad nekoliko godina dirigovanja beogradskom operom, pojavi li se smešak na usnama ili bora na čelu?
Pre beogradske opere radio sam u Moskvi u "Operskom studiju", a onda sam za vreme renoviranja zgrade na Trgu Republike bio godinu dana u Boljšom Teatru. Kasnije prelazim u "Srpsko narodno pozorište" u Novi Sad. Naravno, svuda je bilo lepih i manje lepih trenutaka, ali valjda je u ljudskoj psihi da se radije sećamo onoga što je bilo lepo i dobro. Verovatno zbog toga i kod mene ima više osmeha nego, bora ….
Ako bi morali da birate, koje bi ste dve arije poneli na pusto ostrvo?
Uživao sam u svim operama i baletima kojima sam dirigovao, ali ako treba izdvojio bih samo dva kompozitora, a to su Čajkovski i Verdi. Mislim da sam time sve rekao.
Koji su kvaliteti potrebni za dobrog dirigenta?
Uvek sam se trudio da pronađem i prezentiram pre svega, ideje i misli kompozitora. Naravno, moj način interpretacije pokazuje delimično i moje viđenje i moj odnos prema delu. Neki drugi dirigent bi to uradio možda malo drugačije, ali ako je to ubedljivo, obe interpretacije, iako različite, mogu da budu vrlo uspešne i prihvaćene od strane publike.
Kako stići do cilja je posebno pitanje, ali mislim da je potrebno izdvojiti dva momenta. Pre svega to je duboko poznavanje dela, a to uključuje poznavanje stila kompozitora, vreme kada je delo nastalo, uticaje i istorijat, političke i društvene prilike tog perioda, modu, arhitekturu, ostale vrste umetnosti, itd. A posle toga dolazi sugestivnost, odnosno pronalaženje načina kako uz pomoć pokreta i mimike sve to preneti na izvođače i kako ih motivisati da bi to delo zaživelo u punom sjaju. Ne treba zaboraviti da je dirigent ustvari jedini muzičar koji ne proizvodi nikakav zvuk.
Dirigujete simfonijskim orkestrom. Koji je od instrumenata onaj specijalni, zadužen za najpikantnije note?
Svaki instrument u orkestru je nezamenjiv i ima svoje vrlo važno mesto, ulogu i naravno karakter. Šta će doći do izražaja i koji instrument je primaran u datom trenutku zavisi od kompozicije i ideje autora.
Kada uporedite rad sa muzičarima u bivšoj Jugoslaviji sa Rusijom i Kanadom, ko bi došao na prvo mesto?
Teško je praviti poređenja i rang listu. Ja bih pre rekao ono što svi uglavnom smatramo, a to je : Rusija je dala i ima mnogo velikih svetskih muzičara; ovde u Kanadi vlada jedan visoki profesionalni odnos prema muzici, a muzičari u bivšoj Jugoslaviji (kako sami tvrde) su najbolji na svetu.
Dešava li se da imate različite poglede na izvođenje kompozicija od solista?
U radu sa solistima (pevačima i instrumentalistima) uvek sam se trudio da sledim ideje soliste i eventualno sugerišem neka interesantna rešenja. Ali solista je taj, koji ima glavnu reč.
Kako se klasična muzika uklapa u muzički život Toronta?
U Torontu, nažalost, klasična muzika je još uvek potisnuta u drugi plan zbog bučnije rok/pop muzike, ali i zbog neadekvatnog muzičkog obrazovanja. Mogli bi takođe da govorimo o kulturnoj tradiciji i nasleđu. Ipak, ko stvarno to želi, može da nađe veliko zadovoljstvo na mnogim koncertima, uz izvrsne orkestre i soliste.
Kao muzički pedagog, šta nudite mladim muzičarima?
U radu sa mladima svih uzrasta, od početnika pa do postdiplomaca na univerzitetu, volim da citiram jednog velikog ruskog pedagoga/violinistu, koji je rekao: "Maštam o tom trenutku kada ću prestati da budem za moje studente profesor, tutor, policajac, trener, dadilja. Želim da im dam "ključ" kojim mogu sva vrata da otvore".To je nešto čime se i ja u muzici rukovodim, a najveća nagrada će biti ako kroz dirigovanje i rad sa studentima uspem, barem na kratko, da oplemenim i ulepšam svakodnevni život.
