Na festivalu studentskog i debitantskog filma "Early bird", nedavno održanog u Sofiji, Bugarskoj, ovaj kragujevački film je osvojio čak dve nagrade- za NAJBOLjU FOTOGRAFIJU i za NAJBOLjI FILM u međunarodnoj konkurenciji. Filmu prestoje još mnoga festivalska prikazivanja, a prvi u nizu koji sledi je "Beloit Film Festival" (Beloit, SAD), koji se održava u februaru 2010 godine.
Dašak nastavlja da niže uspehe...?
Hvala mu. I svim ljudima bez kojih ne bi postojao. Probija nam vrata gde god se pojavimo. Od danas i u HD rezoluciji! (smeje se)
U međuvremenu si snimio dokumentarni film. Kako je on nastao?
U okviru INTERAKCIJE 2009, međunarodnog kampa dokumentarnog filma koji već pet godina za redom održava produkcijska kuća FILMART, imao sam sreće da budem jedini reditelj sa "domaćeg" prostora koji je primljen na kamp. Koncept kampa je da postoje četiri ekipe sačinjene od po pet mladih umetnika iz celog sveta (Brazila, Rusije, Litvanije itd), koju vode četiri reditelja. Ove godine reditelji su bili iz Indije, Estonije, Kanade i Srbije i zadatak nam je bio da svako u različitom gradu zapadne Srbije za 5 dana snimi film na temu "Tolerancija različitosti".
Moju petočlanu ekipu su još činili i montažer Alireza Fashami (Iran), producentkinja Marija Mitić-Crouch (SAD), snimatelj James Andrew Barret (Engleska) i dizajnerka zvuka Agnes Duruyan (Francuska).
Snimili smo film pod nazivom "Grupni portret s leđa" koji govori o netoleranciji, netrpeljivosti i strahu koji vlada među ljudima.
Zašto "Grupni portret s leđa"?
Priča o netoleranciji uvek poprimi opšta mesta. Posebno ako nađete nekog ko želi da razgovara na tu temu, znajte da ćete dobiti par fraza, a mi smo želeli to da izbegnemo i zato smo pristupili pomalo eksperimentalnom principu, gde smo zvuk radili potpuno odvojeno od slike, tako da su ljudi bili iskreniji u razgovorima, jer nisu pred kamerama, i imaju veći utisak anonimnosti kada treba da kažu čega se plaše ili šta je problem u njihovoj sredini.
"Grupni portret" je zato što film nema jednog junaka već je u pitanju priča o bilo kojoj provinciji sveta. Zvuči poznato od nekud? (smeje se) Očigledno me muči univerzalnost provincija... Film ima dosta metafora na temu međuljudskih odnosa, a u glavnoj sekvenci gledamo ljude koji zaziru jedni od drugih, gledajući se samo preko leđa; tako je "Grupni portret" dobio "leđa" i još jedno "s", čisto da zaliči na "Grupni portret s damom" Aleksandra Petrovića (smeh).
Glavna inspiracija za film je bio spomenik četiri vere, koji je jedinstveni takav spomenik u svetu, nalazi se na čačanskom groblju, i posvećen je svim žrtvama Prvog svetskog rata. Fascinantno je da od 30ih godina, kada je podignut, do sada nije dobio veći publicitet, a još fascinantnije da je opstao do dan danas, budući na to koliko verskih sukoba je vođeno i dalje se vodi na Balkanu. Tako da je spomenik bio odličan polaz kao simbol vrhunske tolerancije nekad zaraćenih strana (bilo koje da su strane i bilo koje vrste da je sukob), da bismo krenuli u istraživanje šta to izaziva suprotnost- netoleranciju.
"Grupni portret s leđa" uskoro kreće na festivalsku turneju, videćemo kakve će biti sreće kod praga tolerancije publike (smeh)!
Da li je tačno da te je ujeo glumac na snimanju?
(smeh) Da. Tačno je. Budući da su mnogi "glumci" u dokumenarcu bili psi, jedan od, do tada mirnih i finih pasa je naglo skočio ka mom međunožju. Srećom i ja sam naglo skočio, a drugom srecom on je bio vezan te nije stigao dalje od butine. Često smo u šali, zbog tolikih pasa koje smo snimili, pričali da ne snimamo documentary već doGumentary.
Kakvi su dalji filmski planovi u Kanadi?
Mislim da sam pronašao ključ. Još nisam pronašao vrata (smeh).
Osnovao sam produkciju pod nazivom "To Blink Studio", cilj još uvek nije da se prave filmovi "dok trepneš", mada bi i to bio interesantan koncept, već da se napravi kanadsko/srpska produkcija koja će snimati u Srbiji, a pre i postprodukciju raditi u Kanadi, što je u startu jeftinije, a po meni, umetnički kvalitetnije.
Želim da uverim potencijalne ulagače ovde da je sa malo sredstava moguće napraviti film odličnog kvaliteta. Trenutno sam u pripremi svog sledećeg igranog filma "Ubij se za mene" nastalog po istoimenoj drami, koji će možda opet govoriti o nekoj provinciji (smeh), ali ovoga puta u jednoj sasvim drugačijoj negativnoj utopiji.
Ko želi da se priključi avanturi - nek izvoli! Postoji izreka, vezana za film, da on postoji, jer je čoveku potrebno barem 5 minuta iluzije dnevno. Pa, eto. Vidimo se kod sledeće iluzije.
Ukoliko želite iluziju... potrebno je samo da se javite Vojinu i "To Blink Studiu"
