Za folklor važi definicija da ne nameće nikakve dogme i propise, već da omogućava potpunu slobodu umetnika u njegovom stvaranju i interpretaciji.
Kako je kultura jedne nacije ogledalo u kome se odražava njena svest, verovanje i tradicija.
To je i tema našeg razgovora povodom predstojećeg koncerta SKUD Oplenac 23, maja u Čikagu i 30-og u Misisagi, sa počasnim gostima solistima i prvacima ansambla "Kolo" iz Beograda..
Podsetimo se da je Ansambl narodnih igara Srbije osnovan davne 1948. godine uredbom Vlade NR Srbije, a za rukovodioca postavljena gospođa Olga Skovran.
Već 1950, ovaj ansambl odlazi na svoje prvo inostrano gostovanje u Švajcarsku da bi 1953. dobio i zvanično ime : "Kolo" koje su mu nadenuli sami igrači.
Sa ansamblom "Kolo" tokom godina su sarađivali brojni poznati srpski koreografi. Danas je na tom uglednom mestu, Radojica Kuzmanović.
Ansambl "Kolo" mnogi nazivaju i pokretnim muzejom koji broji preko 2000 originalnih kostima od kojih neki datiraju još iz 19.veka.
Pored učešća u programima na oba koncerta, ansambl "Kolo" će posetu iskoristiti i za svoju ličnu prezentaciju kao i najavu skorog dolaska kompletnog državnog ansambla na turneju po severnoj Americi.
Glavni domaćin u realizaciji ovih koncerata biće upravo SKUD Oplenac iz Misisage
U funkciji direktora marketinga SKUD-a Oplenac, gospođa Dragana Varaklić je pokrenula inicijativu i koordiniše organizacijom u nizu komerciajalnih koncerata u izvođenju reprezentativnih folklornih ansambla, orkestra i hora: Vindzor, Čikago, Misisaga, Kičiner. Kako se Oplenac odlučio na ovako veliki poduhvat?
"Oplenac već nekoliko sezona sprema voma lep program pod rukovodstvom jednog od najboljih srpskih koreografa i etnokoreologa Vladimira Spasojevića. Koncert u Misisagi prošlog maja oduševio je publiku i dobio odlične kritike, pa nas je to navelo da se potrudimo da se program pokaže i van Toronta u drugim gradovima Kanade i Amerike".
Uloženo je puno finansijskih sredstava da bi se koncert održao u Čikagu u velelepnom pozorišnom zdanju, ali i ništa manje vrednom LAC u Misisiagi? Šta očekujete?
"Sudeći po onome kako je koncert u Vindzoru primljen što se kvaliteta tiče, a i po zainteresovanosti za oba koncerta do sada, očekujemo da ćemo postići sve zacrtane ciljeve i da će gledaoci uživati u lepoti umetničke zamisli, poletnosti srpske omladine i elegantnom izvođenju najboljih igrača srpskog folklora, solista nacionalnog ansambla "Kolo".
Ovo neprofitno društvo ima ulogu ambasadora srpske kulture i tradicije. Ponosni smo što možemo na ovako lep način da predstavimo deo našeg kulturnog nasleđa Americi i Kanadi", kaže Dragana Varaklić.
Naziv ovogodišnjeg koncerta "Srpska priča" ne može a da ne podstakne na razmišljanje.
Može li se život nastaviti tamo gde se jednom prekinuo?
Može, jer je sastavljen od odlomaka i svaki treba razumeti kao početak novog perioda. Baš kao u ovoj priči.
Razgovaramo sa umetničkim direktorom SKUD Oplenca, Vladimirom Spasojevićem
"Srpska priča", intersantan način da se kroz pokret, reč i muziku ispriča ali i odigra život. Odakle vam ta ideja za koncert?
"Ideja potiče od realne priče i iz života . Srpski narod se kroz istoriju stalno selio i raseljavao, iz raznoraznih razloga.
Preseljenjem se nije vadio koren iz porodične loze, nije se selio duh, zemlja, voda, miris rodnog zavičaja. Kao stvaralac želim da prikazivanje naše tradicije učinim modernim, da prevaziđem ustaljeni oblik pojedinačnog izvođenja kratkih koreografskih formi. Samim scenarijem je u ovom slučaju ispisana jedna od mogućih srpskih priča kroz promišljanja glavnog lika, devojke koja se udaje, i njeno sećanje na detinjstvo i rodni kraj".
Kako se postiže balans između želje i mogućnosti da nove ideje zažive na sceni?
"Ne baš tako lako. Želje su jake da se uvek pokaže nešto novo i inventivno, a sve to je dosta ograničeno faktorom vremena stvaranja, mladalačkog amaterskog posvećenja i teškog i mukotrpnog stvaranja igrača.
Zatim, sve što je novo treba da nađe svoj put do gledaoca a da se ne koriste jeftini trikovi kako bi se zadovoljio ukus publike. U tom slučaju nema ni umetnosti, publika je previše uključena u stvaralački proces, nema ni individualnosti, ni umetničkog pečata stvaraoca".
Šta je značenje koncerta?
"Ljubav prema samom sebi, životu, okruženju, porodici, tradicionalnom nasleđu, ali i upućivanje na svest o privrženosti i dubokoj vezi sa svojim korenima i poreklu. Za mene je ova priča ujedno i pokušaj da kroz nju, svako ko na koncert dođe, iskopa u sebi neku svoju priču koju će ovoj Oplenčevoj pridodati. Biće moguće da se otkrije intimni smisao i značaj svakodnevice, prolaznosti svega, težine vremena, ali i vrednost i posebnost srpskog bića, potrebna doza patriotskog odnosa i pripadnosti srpskom rodu, ponosa zbog svih vrednosti koju u sebi od dana rođenja nosimo".
Na čemu je fokus?
"Na mladosti, lepoti i energiji ansambla, na priči devojke koja svojom zrelošću otkriva sve nas, koja tom pričom zadire u naše sudbine".
Šta je poruka?
"Samo razumevanjem sebe, ko si, šta si i odakle si, možeš shvatiti smisao života. Samo ako voliš i poštuješ sebe, bližnje i dalje svoje, svoj rod i koren, možeš se uklopiti u globalnu sliku unificiranog sveta koja postaje siva, kako godine i decenije sve više i brže izmiču".
Da li je priči ovogodišnjeg koncerta prethodilo teorijsko upoznavanje dece sa istorijom iste, periodom u kome je nastala, područjem odakle dolazi, običajima i navikama?
"Da, uvek im za sve nove programske minijature ispričam izvorne pretpostavke pesme, igre i muzike koju tumače svojim telom pokretom i karakterom, ali i "obojim" slikanjem nekih priča koje opisuju karakterna stanja srpskog i balkanskog duha proteklih vremena koje opisuju. Oplenčev program je svake godine bar dvotrećinski nov".
Kakva je vaša umetnička vizija koncerta i da li je osmišljavana u saradnji sa "Kolom" iz Beograda?
"Uz jednostavnost i lakoću "Srpske priče", valorizuje se mladost, lepota i mnogi estetski aspekti naše tradicionalne muzike, pesme i igre. Dinamika koreografija i ukupnog programa će svakako učiniti da se sto pet minuta doživi kao jedan tren.
Da, deo autorskog programa ansambla Kolo, koji će oni izvesti se u potpunosti uklapa u scenario. No, nisam želeo da "pomešam" amatere i profesionalce, bilo bi to veoma nefer, neprirodno i neprofesionalno.
Direktor ansambla Kolo gospodin Radojica Kuzmanović je svojim savetima umnogome doprineo osmišljavanju ovog interesantnog umetničkog programa. Njihov prepoznatljiv profesionalizam samo će doprineti zaokruživanju ovogodišnje umetničke vizije i produkcije Oplenca".
Kakvu i koliku ulogu su imali vaši saradnici u kreiranju ove srpske priče?
"Veoma veliku, kako motivacionu tako i stvaralačku. Nemanja Pjanić je svoje znanje i energiju maestralno usmerio na pravi način gde i kako treba. Sarađujući već godinu dana sa njim, često pomislim da taj momak već iza sebe ima decenijski umetnički staž. Mislim da to dolazi iz njegove posvećenosti muzici, ljubavi prema folkloru, velikom profesionalizmu, ali i genetskom miksu srpskog talenta i kanadske praktičnosti.
On je inače "dete" Oplenca i samim tim mi je draže što sam sa upravom Oplenca imao viziju da mu od prošle godine poverimo orkestar i muzičko stvaranje kao najvažniju pretpostavku uspešnosti naše kulturne, stvaralačke i umetničke sezone.
Podižemo svake godine i kvalitet narodne pesme, kako solističke tako i pesama u pratnji igara. Ove sezone je veliki deo vremena Irina Angelov Mladenović posvetila postavljanju glasova celog igračko pevačkog korpusa Oplenca".
Koje ste stereotipe nastojali da izbegnete kod igrača na predstojećem koncertu?
Već odavno pokušavam da izbacim iz svakog od igrača sa kojim radim, lažni i izveštačeni doživljaj igre. To je ono kad neki koreograf kaže, a deca poslušaju, da treba da se "nakeze" i slikaju zube, da bez razloga vrište ciče i galame, a ne da na dugom i težem putu i procesu stvaranja, osete muziku i dožive lepotu svog pokreta, pesme i igre, pa da tek tada, prirodno, sve valorizuju svojim scenskim nastupom, u meri koja je vredna u estetskom smislu.
U scenskom povezivanju programa sam pobegao od dosadnog klanjanja publici svakih nekoliko minuta. Danas je tempo života mnogo brži nego pre pedeset godina i publiku zamara praćenje višestrukih poklona tokom izvođenja programa. Više volim da na kraju spektakla dugo ostanemo zajedno na sceni i u publici u salvama aplauza. Naravno ako su zasluženi".
Bili ste dugo igrač "Kola". Koliko ono ima uticaja na vaš stil rada?
"Neminovno ima možda i više nego što sam ga i svestan. Razlika između koreografa koji ima profesionalnu igračku genezu i koreografa koji je bio igrač amater je ogromna. To veoma jasno vidim, između ostalog i kroz praćenje rada mojih kolega, bivših profesionalnih igrača, koji se ovde veoma uspešno bave srpskom narodnom tradicijom.
Navike iz profesionalnog staža, sam stil igranja i pretrčani kilometri na sceni, definitivno utiču veoma pozitivno na sve što mojim igračima imam da kažem i pokažem".
Da li je lakše biti na poziciji na kojoj ste, van svoje domovine?
“Meni je teže. Nedostaje mi konkurencija koju u našem Beogradu i Srbiji imamo. Ovde umetnik mora da se dobro napne da svoje umetničke i kreativne potencijale i kriterijume sam podiže iz godine u godinu na što viši nivo.
Kritika i valorizacija programa koju imamo u Srbiji i Evropi je nemerljiva sa mnogim stvaralačkim procesima ovde gde se i svako pojavljivanje pred publikom proglašava velikim uspehom”.
Kada bi vam se pružila prilika da samo jedan dan možete da budete na čelu bilo koje umetničke organizacije, da li bi to bilo "Kolo"?
“Svakako da. No, ja sam još pre šesnaest godina bio na čelu ansambla Kolo. Svih ovih godina se osećam kao pripadnik te moje bivše kuće. Kad sam u Srbiji često razmenim umetničke poglede i mišljenja sa direktorom Kola i njihovim umetničkim i kreativnim okruženjem, naravno bez uplitanja u njihovu vrhunsku uspešnu umetničku politiku.
Zvali su me prošle godine u ovo vreme u svoj rukovodeći tim, ali nisam želeo da ostavim Oplenac neobavljena posla. Moguće je da životni ciklusi prave neke krugove koji se i zatvaraju, no, zaista ne razmišljam o tome gde ću umetnički zanoćiti a gde ću se probuditi”, kaže Vladimir Spasojević.
