| Da sam slikar ja bih vam oslikala fatalni pogled i zumbu u kukovima, nemir u kosi, čežnju u draperiji, karmin crvenom da poseče, narandžastom da razgori plamen, ja bih uhvatila ovaj trenutak i svaki naredni kojim inspiriše, kojim pobuđuje, nastavlja i iznova rađa čistu umetnost. Na sreću Dejan Milivojević je slikar a ja zapisivač impresija, tumač i ljubitelj umetnosti, Žena. Jedno popodne u njegovom ateljeu, uz vino, Bermet - Podrum Miljević, slučajne i namerne ljude, vrevu prometne ulice i melanholični fado, dve gitare, ćerkino kreativno prisustvo, zabeležih, odsnevah i preleteh četvrt slikarskog veka.
Ako se zagledate u sebe i svoj slikarski izraz, nešto je konstanta a nešto promenljiva kategorija. Nepresušni izvor je emocija, gde ste je locirali? " Moje slike su samo materijalizacija snova skrivenih na marginama između svesti i podsvesti zato su i same čvrsto uokvirene u granicama realnog i nadrealnog. Pokušavam da u te snove tj slike vraćam na osnovno mesto čoveka i ljudsku figuru kao nešto što smatram da je progutala današnjica. Mislim da smo uz to zaboravili da maštamo, da sanjamo, (svesno ili nesvesno) i da smo zaboravili da posmatramo čoveka onakvog kakav on jeste sa svim svojim vrlinama i manama. Iz njegovih očiju čitamo celu životnu priču, na čeonim naborima sve doživljene i predstojeće nedaće. Nikakvo iznenađenje da je čovek u ženi moj lajt motiv, sveprisutna inspiracija. Ne pokušavam da idealizujem žensku figuru jer smatram da je ona već u mnogim poljima današnjeg života idealizovana do te mere da su današnje žene izgubile svoj lični identiet, naterane da sve budu idealne da sve budu u kalupu lepotica po merama modnih pista. Ja želim da pokažem ženu onakvu kakva jeste u svoj njenoj lepoti i sa svim svojim manama, bez obzira da li je na mojim slikama predstavljana kao Balkansku princezu ili staroslovensku kraljicu i boginju pa sve do obične, svakodnevne žene uvek se trudim da nosi tu otmenost Balkana sa držanjem koje imaju žene sa ovog prostora samo izmeštene u jedan iracionalni svet koji je uvek prisutan kao ostatak nedosanjanih snova ili kao beg od realnosti.Uvek je slika žene u svoj svojoj lepoti ali oslobođena preterane seksualnosti i uvek je ona srpska žena i majka i ratnica i supruga i kraljica i zavodnica i domaćica. Slikarstvo je prestalo da teži odslikavanju spoljašnjeg sveta već je dobilo mogućnost da gradi vlastiti. Koliko ste slikanjem opterećeni znanjem, tehnikom ili potezom očekivanog izraza? Književna studija profesora Mila Lompara, Duh samoporicanja, trasira put književnicima, podsećajući na nacionalni identitet i izraz kao osnovu stvaralaštva univerzalnog kvalitata u književnosti. Kako i čime se taj identitet prepoznaje u slikarstvu? Ne mora se biti veliki poznavalac likovne umetnosti da bi se videlo kako iz Šiškinovih pejzaža izbija Rusija svom svojim snagom i veličinom, kako iz Moneovih slika bruji Pariz tog doba, ili kako iz Šumanovićevih figura izvire lepota vojvođanskih snaša. Namerno nisam nabrojao slikare vezane za istorijska dela jer ona podrazumevaju nacionalnu pripadnost već nešto što je opšte i svevremensko mora da dobije i pečat mesta i vremena gde i kad je nastalo. |
|
Dejan Deki Milivojević, rođen 1967 god u Jagodini, slobodni umetnik. Samostalno izlagao : Galerija SKC Beograd, Galerija Narodnog pozorišta Beograd, Galerija kulturnog centra Paraćin, Galerija biblioteke Ćićevac, Klub Narodnog pozorišta Beograd, Galerija centra za kulturu Majdanpek, galerija cenra za kulturu Despotovac, Galerija doma vojske Mostar, Galerija doma vojske Sarajevo. Grupno izlagao preko 50 puta u zemlji i inostranstvu: Beograd, Vršac, Sombor, Novi Sad, Apatin, Niš, Požarevac, Kruševac, Budva, Bratislava, Budimpešta i dr. email:atelje.milivojevic@yahoo.com |
 Nacionalno i tradicionalno, prepliću se i dopunjavaju u još jednoj, za Vas, važnoj grani umetnosti, muzici. Zvuk je neizostavni deo Vaše atmosfere stvaralaštva.
"Za mene su muzika i slikarstvo u neraskidivoj vezi. Nije tu samo u pitanju osećanja koja bude te dve umetnoti viđene različitim čulima već i zato što u osnovi imaju mnogo sličnosti - od kompozicije, metrike, gradacije. Ja ne znam da li je muzičarima slikarstvo potrebno ali je bar meni kao slikaru neophodna muzika u fazi stvaranja. U zavisnosti od slike na kojoj radim ta muzika se i čuje u mom ateljeu. Slikate u ateljeu koji se nalazi na prometnoj ulici u centru Jagodine. To nije gluva soba, to je skoro, pa urbani pab. Kako uspevate? "Naravno da najviše volim kad sam u svom ateljeu, kad sam u radnoj fazi i potpuno isključen iz svega, kad počinje ta večna borba između praznog platna i boja želja i emocija. U zavisnosti od snage tih elemenata, zavisi i moje okruženje. U onoj prvoj fazi, volim samoću i muzika je jedini pratilac, a kad se ta borba već rasplamsa i krene do same realizacije, tada mi ne smeta prisustvo mojih prijatelja kojih u mom ateljeu, hvala Bogu, uvek ima na pretek, koji znaju i da hvale i da kritikuju i da sugerišu a i da pomognu". Šta umetnika u Srbiji muči? Koliko je to univerzalna a koliko individualna muka, stvaralačka poza, elegični štimung ili tragični patos? Središte sveta u Vama ili Vi u njemu? "Ujedno je ovaj novi odliv mladih ljudi i doveo da je velika većina obrazovanih ljudi i intelektualaca potražila svoje mesto van matice Srbije i oni shvataju značaj umetnosti i kulture i njeno mesto u predstavljanju jedne zemlje. Zahvaljujući velikom naporu, uglavnom pojedinaca, uspeli smo da sačuvamo par manifestacija, likovnih kolonija, koje još zavređuju pažnju. Zahvaljujući tome, što neke velike izložbe finansiramo sami i iz kotizacija, i ULUS i ULUPUDS uspevaju da održe godišnje smotre naš članova, ali bez prave težine, jer postoje veliki broj autora koji ni tu kotizaciju nisu u stanju da obezbede.Trudim se koliko je to god moguće da budem prisutan na svim značajnijim likovnim događajima. Često je to uslovljeno i dužim odsustvom iz ateljea gde se ipak najbolje snalazim uprkos novom vremenu”. |
