Na Ovo su reči kojima narator započinje polučasovnu filmsku avanturu pod nazivom "Dašak" (Breathtaking), mladog reditelja Vojina Vasovića, Na nedavno održanom "Lighthouse filmskom festivalu" u Nju Džersiju, u konkurenciji više stotina filmova, a zatim u najužem krugu od 20 najboljih kratkih igranih ostvarenja iz celoga sveta, "Dašak" je osvojio zlatnu nagradu festivala i prvo mesto u svojoj kategoriji!
Budući da se dvadeset-trogodišnji reditelj Vasović tek pre nekoliko meseci preselio u Kanadu, ovaj, prvi festival na koji je "aplicirao", je predstavljao severno-američku premijeru i u startu neočekivani uspeh.
"Dašak" je ujedno i tvoj diplomski film režije na Akademiji Umetnosti BK. Koje su teme kojima se baviš u "Dašku"?
"Dašak" se bavi temom moći na jedan neobičan način, ne tražeći joj poreklo i dalji razvoj, davajući je u ruke nekom ko je nikada u realnom životu ne bi dobio, i koji ni tada ne bi sa njom ništa postigao. Kroz ironičnu psihološku dramu, prožetu pirandelovskim stavom o životu, da ništa nije sigurno i prava istina ne postoji, dobijamo priču - ne kako možemo da uradimo više nego što smo mislili- već kako možemo da uništimo mnogo više nego što smo želeli: "Samo duneš i ode..."
Film je nastao po motivima priče italijanskog nobelovca Luđija Pirandela, kao polučasovni igrani. Priča je adaptirana i smeštena u Kragujevac, u izmeštenom vremenu, tako da je moguće zamisliti je i u bilo kojoj drugoj provinciju sveta. Mislim da je to razlog zašto je priča bliska i ljudima koji nikada nisu ni čuli za Srbiju.
Glavni junak, Sveta ima posao čuvara u Muzeju "21. oktobar", Majku za koju je on "mamina guza", dva prijatelja i 37 godina. Jednoga dana, koristeći karakterističan pokret duvanja kroz prste koji prati narodsku frazu "kao rukom odnešeno", Sveta zaista dobija moć da odnosi ljudske živote.
Film je prožet pirandelovskim stavom prema životu - ništa nije sigurno i prava objektivnost ne postoji, a ako postoji onda je vrlo snolika. Njegova blaga ironija ne da žanru da klizi ka kriminalističkoj priči, već jako dobro karakteriše psihološku dramu o preuzimanju svog života i života drugih u svoje ruke. Tako da na kraju filma ne ostajemo sigurni da li se Sveti sve ovo zaista desilo, ili je bio samo san.
Šta za tebe znači ova nagrada?
Nagrade su neka vrsta kredita u svetu umetnika. Služe da se lakše otvore vrata nekih budućih projekata i dobije poverenje kolega i publike, što je najvažnije. Iako, same po sebi autoru ne znače mnogo. Ja i dalje zameram iste greške i volim iste sekvence koje sam voleo i pre u tom filmu, ne mislim da je postao bolji ili idealniji, ali na zalost mnogi na nagrade gledaju kao na nešto što sve menja. I to je tačno za sve sem autora.
Od kada sam došao u Kanadu, odneo sam film mnogim ljudima iz struke da ga ocene i mnogi ga nisu pogledali mesecima sve dok nisu saznali za nagradu.
S druge strane, ono što svi već znamo, da bi neko uspeo na ovim prostorima, mora da iza sebe ima kanadsko, to jest - američko iskustvo. Ja na ovu nagradu bas tako i gledam kao na američko priznanje da sam dobrodošao. (smeje se) E,pa - bolje ih našao, i drugi put!
Kako gledaš na kulturu u Kanadi i gde vidiš sebe u njoj?
Mislim da Kanada dosta ulaže u kulturu i umetnost, iako jos uvek nisam pronikao u sve "tajne" dobijanja grantova. Generalno, kako je vidim, ovo je zemlja karijerista koji ne mare mnogo za umetnost što je daleko od toga da ne postoje mnogi koji se njome bave i čine da ona napreduje.
Nikada na nivo kulture nisam gledao kao strukturalista, očekivajući da sistem umesto mene reši nedostatak kulture, obrazovanja i obaveštenosti ljudi. Uvek sam polazio od sebe i ljudi iz svoje okoline, uvlačivši ih jednog po jednog u pozorište, bioskop ili jednostavno - razgovor. Tako se nadam da ću i ovde naići na dovoljno ljudi s kojima ću deliti neke umetničke ideale, i uspostaviti zajedničku poetiku.
Da ste me pre par meseci pitali šta mislim o kanadskom pozorištu, rekao bih vam da nema potrebe da tamo ulazite, jer je dovoljno sto sam ja protračio dosta novca na upoznavanje kanadske pasivne dramaturgije.
Danas ne mislim tako jer se moja potraga za kvalitetom isplatila i već sam našao nekolicinu autora koji zaista vrede. Siguran sam da će ih biti još, i voleo bih da nađem svoje mesto blizu njih.
Iza sebe imaš dokumentarne, animirane filmove, kao i radio drame i nagrade za pozorišnu režiju. Gde vidiš sebe u budućnosti, u pozorištu, radio drami ili na filmu?
Nadam se, u svakom od njih. Režija je stvar mišljenja, a medij je samo način pričanja priče. Kada dobijem neku ideju, tražim medij u kome će ta ideja najbolje izgledati i najbolje komunicirati sa publikom. Jako se radujem radu u svakom od ovih medija jer svaki nosi neku svoju osobenost i čar. Voleo bih da se oprobam u dugometražnim formama, a za početak već imam spreman scenario za dugometražni animirani film.
Ne bih voleo da sebe moram da okarakterišem kao "filmskog" ili "radio" reditelja, kad ću već celog života biti fri lenser, onda neka ostane samo "reditelj"!
Kakvi su dalji planovi mladog "reditelja"?
Što se Kanade tiče, planiram da nastavim školovanje ovde i upišem postdiplomske studije u Torontu. Upoznajem ljude polako, i sakupljam kontakte koji će mi nadam se, uskoro pomoći da ovde i stvaram. Svojim srcem sam i dalje velikim delom u Srbiji i za nekoliko dana odlazim tamo na dva meseca gde ću u julu raditi jednu eksperimentalnu predstavu, a u avgustu snimati dokumentarni film u okviru internacionalnog kampa "Interakcija 2009". Od jeseni sam nazad kanadskoj zimi i nadam se u novim pozorišnim i filmskim projektima.
