Razgovor sa Vukom sam vodila uoči otvaranja njegove izložbe fotografija "Belgrade House" u Galeriji Pikto u Destilerija distriktu.
Galerija Pikto je vrlo zanimljiv prostor sa ambijentom koji osvaja na prvom koraku i nenametljivo vas poziva da da uživate u spoju starog i novog, radnog i izložbenog prostora.
Vuk je savremen, dinamičan i neposredan mladić sa kojem je bilo neobično jednostavno dogovoriti se oko razgovora. Njegov pozitivan stav i optimizam vas jednostavno obuzmu i razgovor se odvija sa lakoćom, nenametljivo i srdačno , kao da ste ponovo sreli dečaka iz kraja, sada odraslog, sazrelog, determinisanog.
Kad si došao u Kanadu? - pitam Vuka impresionirana kako dobro govori srpski jezik.
U Toronto sam došao u proleće 1999. godine, negde krajem aprila. Bombardovanje je bilo u toku i mnogi su tražili mogućnost da izađu iz Beograda, iz zemlje. Meni se ta mogućnost pružila jer je moj otac već bio u Kanadi. Plan je bio da dođem na kratko i da se zatim vratim. Od tada je prošlo 13 godina, i ja sam još uvek u Torontu.
Imao sam 14 godina kada sam došao. Mislim da je upravo ta činjenica najviše uticala da zadržim ne samo jezik nego i kulturu i duh Beograda u kojem sam odrastao, a da se istovremeno relativno brzo adaptiram novoj okolini.
Kako je teklo uklapanje, sticanje novih drugova?
'Basket' je bila moja 'ulaznica' - smeje se Vuk.
Posle dolaska, nisam mogao odmah da počnem sa školom. Bilo je potrebno neko vreme da se srede razni papiri. Voleo sam da igram košarku, još u Beogradu. Tako su počela moja prva druženja, moja prva komunikacija na engleskom. Moje znanje engleskog jezika je bilo slabo, pokupljeno iz filmova, sa televizije, igrica (široki osmeh)… Ali basket je učinio svoje.
Nekako mi se čini da su 14-te najbolje godine da se napravi tako velika i nagla promena. Ne kažem da je bilo jednostavno, ali mislim da je mnogo lakše preći taj most, naučiti novi jezik, uklopiti se u novu sredinu I kulturu u tim godinama, a da pri tome ne izgubite ono što ste već stekli. Bilo je raznih problema i teškoća, svakako, ali mislim da sam se brzo adaptirao i bez nekih velikih trauma.
Široki osmeh na njegovom licu vam ne ostavlja prostor za sumnju u njegove reči. Rano si se opredelio za 'Visual Arts' kao pravac tvog školovanja.
Nekako sam uvek sebe video u tim oblastima. U Torontu sam završio Cardinal Carter Academy for the Arts, a zatim, posle izvesne pauze, nastavio sam školovanje na Ontario College of Art and Design koji uskoro završavam. Imao sam prilike da radim u rasnoraznim oblastima, animaciju, film, video i fotografiju.
Kako si odlučio da se baviš fotografijom? Koliko je na to uticala škola?
Da budem iskren, fotografija me nikada nije baš mnogo zanimala. Ni u školi. Smatrao sam je čak nekako dosadnom. Jeste, fotografisao sam puno, ali me to nije previše inspirisalo, nikada nisam razmišljao o tome kao nekoj profesiji. Uvek su me više zanimali crtanje, grafika i štampa.
Sa druge strane sam otkrio animaciju, film i video. Tek u skorije vreme, proteklih nekoliko godina, sam počeo da razmišljam o fotografiji nekako drugačije, možda kao neki kompromis između ovih drugih oblasti. Isto tako sam shvatio potencijal fotografije da efikasno ispriča priču, vizuelno.
Digitalna tehnika u fotografiji je sveprisutna. Kako ti vidiš prednosti i nedostatke u radu sa digitalnim ili klasičnim fotoaparatima baziranim na filmu?
Ja sam prvo počeo da fotografisem koristeći digitalni aparat. Digitalna tehnika je pristupačnija, mnogo je lakše primenljiva, do rezultata se dolazi brže…
Međutim, kada sam počeo malo ozbiljnije da razmišljam o fotografiji okrenuo sam se starijoj tehnologiji, filmu i analognoj tehnologiji. Slike u ovom projektu su rađene na filmu.
O fotografiji uvek razmišljam više kao o štampanom predmetu nego kao o slici na ekranu. Uvek razmislam kako će fotografija izgledati uveličana, štampana.
Koja će se tehnika koristiti zavisi od mnogo faktora. Na primer, digitalna tehnika pruža velike prednosti kod slikanja portreta. Tu je jako važno uhvatiti pravi moment, pravi izraz na licu... Digitalna tehnika vam omogućava da napravite veliki broj pokušaja u istraživanju pravog izraza.
| O umetniku ... Vuk Dragojević živi u Torontu i radi u više oblasti uključujući animaciju, video i fotografiju. Njegovi radovi su izlagani na grupnim izložbama i festivalima, na štampanim i online publikacijama. Izložba "Belgrade House" je njegova prva samostalna izložba. Ona prikazuje mesta, predmete i ljude iz njegovog života u Beogradu i vođena je naporom da pomiri odlazak na mesta koja su mu u isto vreme i bliska i strana kako emotivno tako i sa aspekta kulture. Ovaj projekat potiče iz njegovog osećanja istovremenog pripadanja i otuđenosti, iz pogleda na mesta kao da im pripadaš ali si istovremeno i izvan njih. On istrauje napetost između geografske udaljenosti i emocionalne bliskosti. Belgrade House prikazuje ljude u njihovom ambijentu, u prostoru i atmosferi koje on povezuje sa svojom porodicom i detinjstvom. On se fokuisra na predmete i sećanja vezane za njegovo odrastanje. "Ova izložba je zapravo nastavak moje potrebe i težnje da sakupljam i sačuvam od zaborava ljude, iskustva i mesta koja mi mnogo znače." - kaže Vuk. |
Kako je nastala ova izložba?
Ja uvek puno fotografišem kada odem u Beograd. Slikam sve što mi se učini u tom trenutku zanimljivim, estetski, kao uspomena, ili na bilo koji drugi način. Kada sam u oktobru putovao za Beograd imao sam ideju, ne sasvim jasnu, ali generalnu ideju za seriju slika iz Beograda. Nije tu bilo nekakve jasne koncepcije.
Moja ideja u početku nije bila da slikam svoju familiju ili neka svoja sećanja na detinjstvo, ili da ovaj projekat bude na bilo koji način fokusiran na meni. Hteo sam da napravim seriju fotografija, da to bude Beograd, da fokus bude na nekim detaljima koji mu daju taj čar i tu energiju koja mi nekada nedostaje.
Kad sam se vratio u Toronto i prolazio kroz gomile materijala koje sam napravio, postalo je evidentno da su najbolje fotografije zapravo one koje su vezane za sećanje, predmete iz detinjstva - slike koje prikazuju neku bliskost i intimnost… Tako, malo po malo, došao sam do skupa fotografija koje imaju nekakvu zajedničku nit.
| Otvaranje izložbe... Ako ste propustili otvaranje izložbe fotografija Vuka Dragojevića koje je bilo 1. marta 2012 propustili ste takođe da osetite atmosferu Galerije Pikto, izuzetno prijatnog i zanimljivog prostora u Destilerija distriktu udaljenog nekih desetak koraka od kafea "Balzac's". Vukove fotografije na zidovima, njegov specifičan pogled na Beograd, uspomene na ljude, poglede, trenutke, skupljene i zamrznute na fotografijama da ostanu nezaboravljene, da se ne izgube. Potkrade se po koja suza na pogled na neke od njih... koju brzo sklonite. Razgovarala sam sa nekim mladim čovekom koji me "uhvatio" u jednom takvom trenutku. Bio je to slučajni posetilac, rođen i odrastao u Torontu, za Beograd zna samo sa TV. Zapanjila me činjenica da su fotografije i kod njega pokrenule ista osećanja i uspomene na jedan svet koji smo napustili, kojem pripadamo, a koji nam je i stran u isto vreme. ( stajali smo ispred fotografije "polica"). Ispunjen mladim ljudima, kolegama i prijateljima autora izložbe, njihovim iskričavim diskusijama i smehom, ovaj prostor je odisao nekom 'Monmatrovskom' atmosferom. Autor mlad, poletan, profesionalan, sa svojim širokim osmehom, nenametljivo je bio svuda. Jedna druga generacija, Vukova porodica i nihovi prijatelji i kolege, oni koji Vuka poznaju od njegovih prvih koraka, nisu mogli da sakriju ponos i zadovoljstvo što su tu. Oni su učinili da ovo veče otvaranja njegove prve samostalne izložbe bude začinjeno načim specijalitetima. Mnogi od prisutnih su prvi put probali kiflice, pite, žu-žu, londonske štangle, "mačkin" jezik. Nekako nepoverljivi na početku, primetno su uživali posle prvog zalogaja. 'Monmartovskom' tonu ove večeri su doprinela i dva člana Lemon Bucket orkestra, "Toronto's only Balkan-Kezmer-Party-punk" band-a. Bilo je zanimljivo čuti naše stare pesme u izvođenju jednog Ukrajinca (violina) i jednog Francuza (harmonika). |
Neke od ovih fotografija odišu nostalgijom...
Svakako, tu ima nostalgije. Na neki način sam hteo da pokupim te momente iz prošlosti, da ih "zamrznem", i da osećanja vezana za te momente, predmete i ljude nekako 'konzerviram' i ponesem sa sobom nazad.
Često si putovao za Beograd. Čemu si se nekako najviše radovao pri toj pomisli?
Ranije sam išao češće i ostajao duže. U poslednje vreme posao i obaveze čine te puteve kraćim.
Čemu se najviše radujem kad idem za Beograd? Svakako me raduje susret sa familijom. Isto tako, uvek jedva čekam da odem na čamac mog teče, kod Stenjke, na Savi. Imam mnogo lepih uspomena i dobrih fotografija sa tog čamca.
Osim toga, uvek volim da pregledam stare crno-bele porodične fotografije. Moja mama čuva sve, tako da ima kutije i kese prepune fotografija.
Fascinira me estetika i kvalitet starih fotografija... Volim taj pogled na vreme i prostor kada su moji roditelji bili mladi, neko drugo vreme ili isti prostor u nekom drugom trenutku. Puno tih fotografija sam poneo sa sobom prilikom mog zadnjeg odlaska.
Kako je sa tvojim drugovima tamo? Osećaš li da se nekako udaljujete?
To je neminovno. I pored toga što sa nekima od njih održavam kontakte, ta udaljenost se oseti, po povratku. Ali, to se vrlo brzo sredi i posle nekoliko susreta se nekako " izjednačimo " i dođemo do onog nivoa na kojem se lako razumemo.
Kakvi su ti planovi za dalje ?
Na pripremi ove izložbe sam radio prethodnih šest meseci. Sada ću malo da se odmorim. Mislim da ću više da se posvetim animaciji i filmu. Prija će mi promena oblasti.
Već je bilo kasno. Ostavila sam Vuka sa svojim mislima i maštanjima. Izložba je otvorena do 31. marta tako da je još uvek možete pogledati što vam toplo preporučujem.
