Vlada Srbije je odgovorila da nije bilo upotrebe zvučnog oružja 15. marta. Takođe su rekli da su pozvali FBI i FSB da istraže. Samo je ruski FSB došao i rekao da se ništa nije desilo. Šta sledi? Vi ćete napraviti izveštaj o ovome i dati preporuke, pretpostavljam?
Pre svega, hvala vam što ste izveštavali o ovome. Ovo nije važno samo za Srbiju, već i za sve druge zemlje koje se bave nadgledanjem javnih protesta. Zajedno sa grupom, nas devet specijalnih izvestilaca, poslali smo izjavu srpskim vlastima tražeći da istraže i dostave rezultate svoje istrage o upotrebi ili mogućoj upotrebi takozvanog zvučnog oružja.
Dobili smo odgovor i veoma smo zahvalni na njemu. Dobili smo ga 2. juna, i kako ste rekli, negiraju da je korišćeno zvučno oružje. Moj stav je da srpske vlasti, uprkos negiranju, zaista treba da istraže šta je izazvalo tu reakciju mase na protestima.
Nije dovoljno samo reći: 'Nismo mi'. I dalje postoje pitanja na koja treba odgovoriti, jer znamo da srpske vlasti, prema sopstvenim podacima, poseduju takvo zvučno oružje. Takođe postoji činjenica da je nešto izazvalo to neočekivano kretanje ljudi, koje se ne može objasniti. To mora biti istraženo.
Prvi put smo čuli da izvestioci UN istražuju ovo u intervjuu sa stručnjakom Omega fondacije. Nismo to mogli da čujemo u zvaničnim vestima. Koliko vam je teško da prikupite dokaze i kako postupate s njima? Ako vlada tvrdi da nije korišćeno, kako ćete dobiti dodatne dokaze koje tražite?
To je teško. Međutim, razumem da će Podkomitet za prevenciju torture, drugo telo UN-a, posetiti Srbiju sledeće nedelje. Iako su njihove posete poverljive i sprovode sopstvene inspekcije i nadgledanja, ohrabrila bih ih da o ovome razgovaraju i pogledaju detaljnije.
Trenutno Evropski sud za ljudska prava još uvek ima privremene mere koje zabranjuju Srbiji da koristi ta oružja dok traje istraga i dok se predmet ne predstavi sudu. U međuvremenu, nadamo se većoj otvorenosti vlasti za dalju istragu.
Bilo je ljudi koji su zatražili medicinsku pomoć nakon incidenta, koji su bili prisutni, uključujući i novinare, mene. Incident se dogodio tokom 15 minuta tišine, navodno da bi se pojačao efekat. Ipak, nema dokaza jer ih ne možete dobiti od vlade. Kako se nositi sa tim da je bilo ljudi kojima je bila potrebna pomoć, koji su bili uplašeni, a vlast i dalje tvrdi da se ništa nije dogodilo?
Veoma sam zabrinuta zbog navodne upotrebe ovog oružja. Zabrinuta sam što se možda radi o nekoj eksperimentalnoj tehnologiji. Iako policija može da nabavlja razna nesmrtonosna oružja, kao zamenu za vodene topove ili hemikalije koje izazivaju haos, sve mora biti transparentno.
Proces nabavke mora biti zakonski regulisan. Iako su vlasti priznale posedovanje takvog oružja, takođe su rekle da ono nije odobreno postojećim zakonima Srbije. Dakle, mislim da bi i parlament trebalo da postavi pitanja.
Pomenuli ste ljude sa povredama. Imam informacije da su neki imali ubrzan rad srca, osećaj pregrevanja, slabost u telu, čak i paralizu nogu i prekomerno znojenje. Bilo je i nepotvrđenih izveštaja o epileptičnim napadima i posledicama po srce. Korišćenje ovakvih oružja mora se shvatiti vrlo ozbiljno. Brine me i poricanje upotrebe ovog oružja. Ne kažem da vlada nije u pravu, ali moraju želeti da saznaju šta je izazvalo toliku iznenadnu uznemirenost i paniku kod ljudi.
A šta ljudi mogu da urade ako im čak i Ministarstvo zdravlja kaže da su izmislili gubitak sluha, glavobolje, i da oni koji tvrde da je korišćeno zvučno oružje treba da budu gonjeni za širenje panike? Zar to nije pritisak da se ne govori o tome?
To takođe veoma brine. Zdravstveni radnici koji se bave žrtvama torture ili nasilja od strane vlasti moraju biti nezavisni i nepristrasni. Oni treba da pružaju profesionalnu medicinsku negu i ne smeju javno da govore o privatnim razgovorima sa pacijentima. Koliko shavatam, podneto je pet peticija vlastima u vezi sa ovim događajem. Te peticije treba da idu svojim tokom.
Nisam zadovoljna naporima tužilaštva. U odgovoru se samo kaže da su zatražili informacije od policije i obaveštajnih službi. To nije istraga, to je upit. Ohrabrujem tužilaštvo i intistucije za ljudska prava da detaljnije ispitaju ovaj slučaj. Važno je gledati i u budućnost. Ljudi sve češće izlaze na ulice, vidimo to svuda u svetu. Moramo zaštititi njihovo pravo na miran protest. Demonstranti takođe treba da znaju svoju odgovornost da budu mirni i da poštuju uputstva. Uvek treba da postoje posmatrači na terenu, nezavisni i nepristrasni. A kada nešto pođe po zlu, važno je da se sprovede nezavisna istraga.
Postoji mogućnost da je Srbija prekršila Konvenciju protiv torture, da institucije ne pomažu građanima već ih gone. Postoji li rok da vlada odgovori na dodatna pitanja?
Dobijeni su odgovori od njih. Sada je na nama, kao specijalnim izvestiocima, da ponovo kontaktiramo srpske vlasti. U svim ovim slučajevima važno je da vlade budu otvorene i transparentne, da ne vide sebe kao odvojene od građana, kao i policija – da budu obučeni i svesni svojih postupaka. Zvanično ponavljam: eksperimentalnim zvučnim oružjima nije mesto na velikim demonstracijama jer imaju neselektivne efekte. Ne znamo kratkoročne ni dugoročne posledice, što ih čini dodatno problematičnim. Postoje i EU regulative o korišćenju policijske opreme, i kao zemlja kandidat za EU, snažno bih podstakla Srbiju da ih uskladi. Prošle godine pred Generalnom skupštinom UN iznela sam listu zabranjenog oružja i oružja koje mora biti pod strogom kontrolom. To znači da upotreba mora biti regulisana, korisnici obučeni, da se javnost unapred upozori, da se prati efekat. Srbija bi mogla biti bolja po tom pitanju.
Evo sad pominjete deo preporuka, šta bi još moglo da se nađe u preporukama?
Jedna od aktivnosti mog mandata jeste pokušaj da se formira globalna koalicija kako bi se osiguralo da policijska oprema, sredstva za vezivanje i oružje budu pravilno regulisani – kako njihova upotreba, tako i promocija, finansiranje, nabavka, distribucija, proizvodnja i trgovina sa drugim zemljama.
Mislim da je Srbija, imajući ovo iskustvo, u dobroj poziciji da o njemu govori. Nadam se da će rukovodstvo prepoznati značaj toga i pridružiti se ovoj alijansi, koju trenutno čini više od 60 zemalja. Suštinski, ono što poručujemo jeste: da, organi reda moraju biti pravilno zaštićeni i adekvatno opremljeni, ali sve to mora da bude u skladu sa ljudskim pravima i uz potpunu transparentnost.
Mislim da je ovaj slučaj – korišćenja ili moguće upotrebe zvučnog oružja – pokrenuo važnu diskusiju o tome koje oružje je legitimno, i koje su moguće alternative drugim sredstvima državne sile, kao što su vodeni topovi ili hemikalije koje se u njima koriste, i koje viđamo i u drugim zemljama.
Moramo biti sigurni da policija može da obavlja svoj posao – a to znači da ljudi moraju imati mogućnost da mirno protestuju.
Dušan Mlađenović
