Vaterpolo reprezentacija Srbije osvojila je zlatnu medalju na Evropskom prvenstvu, ali kako su se svetla Beogradske arene ugasila, tako je pažnja sa ovog sporta prešla na neke druge stvari, a problemi sa kojima se susretao ostali netaknuti.
Postoji ona narodna izreka - svakog čuda za tri dana dosta.
Tako je reprezentacija Srbije 25. januara osvojila titulu prvaka Evrope.
Već dan kasnije, 26. januara, više se pričalo o Dušanu Mandiću i prijemu kod predsednika Aleksandra Vučića, dok će 27. pažnja polako preći na Novaka Đokovića i nastup na Australijan openu, utakmicu Crvene zvezde protiv Selte u okviru poslednjeg, 8. kola Lige Evrope, te mečeve Evrolige u kojima Partizan u četvrtak gostuje Olimpiji u Milanu, a Crvena zvezda na svom parketu čeka ekipu Dubaija.
A vaterpolo?
Medalja sija, to je jasno - i tako bi trebalo da bude, ali je problem što ta medalja ume ponekad ozbiljno da nas zaslepi pa ne vidimo dalje od nje, te svi oni problemčići se poput lavine pretvore u potencijalnu kataklizmu.
Doduše, srpski vaterpolo se ne suočava sa problemčićima već ozbiljnim glavoboljama do kojih ne bi došlo da postoji volja da se išta u ovom sportu sredi.
O čemu se radi?
Beograd tehnički ima, ako izuzmemo privatne bazene, pet bazena - 11. april. na Novom Beogradu, Banjicu, Tašmajdan, "Mirko Sandić" na Vračaru i 25. maj, zvaničnog naziva "Milan Gale Muškatirović".
Od toga, dva funckionišu nesmetano, dva trenutno nisu u funkciji, a dva obavijena velikim velom tajne.
Krenimo od ovih koji su u funkciji - 11. april, dom vaterpolo kluba Novi Beograd, je verovatno u najboljem stanju od svih, što i ne iznenađuje s obzirom na to da klubom rukovodi Aleksandar Šapić, gradonačelnik Beograda, te igrači ovog kluba mogu nesmetano da treniraju.
Drugi koji radi nesmetano jeste Tašmajdan, na kom su natrpani svi koji nemaju gde - škole vaterpola, klubovi (Vračar, Crvena zvezda, Palilula, Beograd...)
A zbog čega nemaju gde?
Jednostavno, jer ekipe nemaju izbora.
Naime, preostala tri bazena koji rade i tokom zimskog perioda su ili van funkcije, ili je njihovo funkcionisanje ograničeno.
Na Banjici već neko vreme postoje ozbiljni problemi, bazenu je neophodna kompletna rekonstrukcija, a prema nekim najavama renoviranje bi moglo da krene u septembru 2026, mada zvaničnih potvrda još uvek nema. Doduše, to bi trebalo uzeti sa ozbiljnom rezervom s obzirom na to da najave o rekonstrukciji postoje (bar) u poslednje tri godine.
No, Banjica je bar u takvom stanju da igrači Partizana mogu da treniraju - za razliku od nje, bazeni "Milan Gale Muškatirović" na 25. maju i "Mirko Sandić" na Vračaru su totalno van upotrebe.
I dok prema informacijama do kojih je došao portal Nova.rs postoji mogućnost da bazen na Vračaru bude u funkciji u februaru, za 25. maj postoji veliko pitanje da li će i kad biti u upotrebi. Da stvar bude gora, broj telefona za kontakt naveden na zvaničnom sajtu ovog bazena je nedostupan.
Tu je, naravno, i Pinki u Zemunu koji jeste otvoren za upotrebu, ali se na ulazu u ovo zdanje urušio deo plafona, kompletnom zdanju je neophodna rekonstrukcija, ali - konkretnih događaja na ovom planu nema.
Beograd već dugo pati od premalog broja bazena za grad od skoro dva miliona stanovnika (poređenja radi, Budimpešta ih ima više desetina), a situacija ne izgleda kao da će se popraviti.
Srbija je doduše trebalo da dobije vaterpolo centar, za koji je Vanja Udovičić 2016. godine svečano "udario" kamen temeljac za bazen koji je trebalo da bude izgrađen u Vrnjačkoj banji, ali... Od toga nije bilo ništa.
Vaterpolisti donose medalje - u poslednje dve godine imaju oko vrata dva zlata, olimpijsko i evropsko - ali je njihov efekat upravo suprotan od onoga šta bi trebalo da bude, umesto inspiracije i želje da trofejni sport bude podignut na viši nivo, i ono malo infrastrukture propada, ili je održavano zahvaljujući pukoj ljubavi entuzijasta prema samoj igri.
Strahinja Nikolić
