U središtu njihove zabrinutosti je pitanje da li je Tramp spreman da pokaže dovoljno poštovanja prema iranskim islamističkim liderima kako bi oni mogli da predstave neki oblik pobede, čak i ako prihvate američke zahteve koji ih vojno slabe.
Međutim, Trampova istorija ličnih zamerki, ismevanja protivnika i insistiranja da „pobeđuje u svemu“ ne uliva optimizam onima koji veruju da diplomatija može okončati rat, navodi se u razgovorima sa 10 sadašnjih i bivših američkih i arapskih zvaničnika.
„On očajnički želi da se ovo završi“, rekao je visoki zvaničnik jedne zalivske arapske države upoznat sa mirovnim pregovorima. „Ali Iranci mu za sada ne daju ono što mu je potrebno da sačuva obraz i ode. A on izgleda ne razume da i oni moraju da sačuvaju obraz“.
Kako su i drugi naveli, svi su govorili pod uslovom anonimnosti zbog osetljivosti tema.
Državni sekretar Marko Rubio nagovestio je da su pregovori usmereni na izradu mape puta za buduće razgovore. Aksios je kasnije objavio da se pregovara o memorandumu koji bi proglasio kraj rata i dao 30 dana za izradu dugoročnog sporazuma.
Zalivski zvaničnik potvrdio je da je postignut određeni napredak ka osnovnom okviru.
Na pitanje o pregovorima, portparolka Bele kuće Ana Keli rekla je da „razgovori i dalje traju“.
Bivši američki ambasador u Saudijskoj Arabiji Majkl Ratni rekao je da bi idealno bilo da Tramp uopšte ne komentariše dok njegovi izaslanici pregovaraju: „Nijedan tvit, nijedna javna izjava, nijedna pretnja, nijedan kompliment. Samo da pusti pregovarače da rade“.
Ali, kako navodi tekst, to nije Trampov uobičajen stil.
U poslednjim nedeljama, Tramp je iranske zvaničnike nazivao „ludim psihopatama“ i tvrdio da će „uništiti celu njihovu civilizaciju“. Takođe je više puta rekao da su SAD već pobedile Iran u ratu.
Dok su američki izaslanici tražili diplomatsko rešenje, Iran je odgovarao satiričnim objavama, uključujući i ironične video-snimke i objave na društvenim mrežama.
Trampov prezir prema iranskom rukovodstvu traje decenijama, delimično zbog krize sa taocima iz 1979. godine, nakon islamske revolucije koja je svrgnula šaha. On takođe insistira na sporazumu boljem od onog koji je 2015. postigao predsednik Barak Obama, a koji je kasnije Tramp napustio.
Iran, sa druge strane, duboko ne veruje Trampu, posebno nakon što je on u prvom mandatu napustio nuklearni sporazum i odobrio vojne akcije koje su pogodile iransku nuklearnu infrastrukturu i ubile visoke zvaničnike.
Uprkos tome, Bela kuća tvrdi da „ono što režim javno govori ne mora da odgovara onome što se govori privatno“.
U osnovi pregovora je pitanje da li obe strane mogu da prihvate da i druga strana tvrdi da je pobedila. Iran je već ranije, u sporazumu iz 2015. godine, prihvatio takav okvir.
Za razliku od toga, Tramp sada insistira na „bezuslovnoj kapitulaciji“ i zahteva trajni prekid iranskog obogaćivanja uranijuma.
Iranski analitičari upozoravaju da bi preterani pritisak mogao izazvati unutrašnje nezadovoljstvo u zemlji, jer režim mora da vodi računa i o percepciji sopstvenog naroda.
S druge strane, neki analitičari koji podržavaju američko-izraelski pristup smatraju da je Trampova oštra retorika deo strategije pritiska.
Kako je rekao analitičar Behnam Ben Taleblu, „deo strategije predsednika izgleda da je da natera Teheran da bira između očuvanja obraza i gubitka svega“.
Neki diplomati koji pažljivo prate pregovore primećuju da Iran, koji godinama posmatra Trampa, možda više veruje onome što njegovi izaslanici govore privatno nego njegovim javnim izjavama.
„Pravo pitanje nije da li Trampov ton ima uticaja – ima. Pravo pitanje je da li postoji neformalni kanal koji to kompenzuje“, rekao je jedan arapski diplomata.
Tramp je u prošlosti pokazao da može da pređe iz napada na protivnika u gotovo laskav odnos. Tokom nuklearnih pregovora sa liderom Severne Koreje Kim Džong Un, Tramp je od toga da ga naziva „Mali raketni čovek“ prešao na tvrdnju da su se njih dvojica „zaljubili“.
Međutim, i pored istorijskih susreta licem u lice, Tramp i Kim nikada nisu postigli dogovor, a Severna Koreja je nastavila da širi svoj nuklearni arsenal.
Neki zvaničnici i analitičari se pitaju da li bi Iran mogao da primeni „severnokorejski scenario“ i na kraju ipak teži nuklearnom oružju, bez obzira na eventualni sporazum sa Sjedinjenim Državama. Posebno imajući u vidu da Tramp trenutno ne preti napadom na Pjongjang.
U svakom slučaju, iransko rukovodstvo „pridaje veliku važnost dostojanstvu i poštovanju, uprkos sopstvenom često problematičnom ponašanju“, rekao je bivši visoki zapadni zvaničnik koji je imao kontakte sa iranskim predstavnicima.
„U njihovim očima, Trampove nepromišljene izjave umanjuju ugled SAD i učvršćuju njihovo uverenje da stoje naspram dekadentnog i nemoralnog protivnika“.
