Samo deset dana nakon što su Sjedinjene Američke Države i Iran potpisali memorandum o razumevanju kojim je trebalo da se okonča najnoviji talas sukoba, na Bliskom istoku ponovo raste opasnost od direktnog rata dve sile.
Kako ocenjuje dopisnik Guardian-a za diplomatiju Patrik Vintur, dokument je bio namerno široko formulisan, ali se upravo ta neodređenost sada pokazuje kao njegova najveća slabost.
Prema njegovoj analizi, dve ključne tačke memoranduma – prekid vatre u Libanu i režim plovidbe kroz Ormuski moreuz – ostavljene su bez preciznih definicija kako bi se kasnije, uz razvoj međusobnog poverenja, pronašlo prihvatljivo rešenje. Međutim, dogodilo se upravo suprotno.
„Sporazum se raspada pod pritiskom, dok obe strane optužuju jedna drugu da krše njegove odredbe“, piše Vintur.
Dva različita sporazuma o Libanu
Poseban problem predstavlja Liban, gde danas praktično postoje dva različita sporazuma o prekidu vatre.
Prvi je pomenut u memorandumu SAD i Irana i postignut je tokom pregovora u Lucernu, kojima je prisustvovao američki potpredsednik Džej Di Vens. Tim dokumentom Iranu je trebalo da bude omogućena nova uloga u bezbednosnom mehanizmu za smirivanje sukoba u Libanu, što bi značilo i indirektno uključivanje Hezbolaha, iranskih saveznika.
Međutim, drugi sporazum, koji su u petak u Vašingtonu potpisali Izrael i libanska vlada uz posredovanje američkog državnog sekretara Marka Rubija, potpuno menja taj koncept. Iran i Hezbolah iz njega su isključeni, a Izraelu je omogućeno da zadrži vojno prisustvo na jugu Libana sve dok Hezbolah ne bude potpuno razoružan.
To je uslov koji šiitski pokret odbacuje kao neprihvatljiv.
Sporazum, koji je potpisao libanski premijer Navaf Salam, sadrži i odredbu prema kojoj obe strane odustaju od svih neprijateljskih pravnih postupaka, čime bi Izrael bio zaštićen od eventualnih tužbi za navodne ratne zločine počinjene u Libanu.
Izraelski premijer Benjamin Netanjahu pozdravio je dogovor.
„Ostaćemo u tom području sve dok oružje Hezbolaha i ostalih terorističkih grupa ne bude uništeno“, poručio je.
Vintur ocenjuje da je teško zamisliti da bi takav sporazum ikada mogao biti prihvatljiv za Iran ili Hezbolah.
Sporno tumačenje Ormuskog moreuza
Sličan problem postoji i kada je reč o Ormuskom moreuzu, jednom od najvažnijih svetskih pomorskih prolaza.
Memorandum predviđa da će Iran „uložiti maksimalne napore“ kako bi narednih 60 dana omogućio bezbedan prolazak trgovačkih brodova bez naplate, ali pojmovi poput „maksimalni napori“ i „aranžmani“ nisu precizno definisani.
Dokument takođe predviđa buduće razgovore Irana sa ostalim državama Persijskog zaliva o upravljanju moreuzom, u skladu sa međunarodnim pravom.
Ipak, različita tumačenja ubrzo su dovela do problema.
Iran je prošle nedelje sarađivao sa Međunarodnom pomorskom organizacijom (IMO) i Omanom na planu kojim bi brodovima bile ponuđene severna i južna plovidbena ruta kroz moreuz.
Generalni sekretar IMO Arsenio Dominges smatrao je da je za taj plan dobio saglasnost Teherana.
Međutim, u četvrtak je mornarica Iranske revolucionarne garde saopštila da brodovi smeju da koriste samo severni plovni put prilikom izlaska iz moreuza. Istog dana kontejnerski brod Ever Lovely, koji plovi pod zastavom Singapura, pogođen je dok se kretao južnom rutom u blizini Omana.
Nakon tog incidenta IMO je obustavio plan.
„Nećemo dovoditi pomorce u opasnost“, poručio je Dominges.
Strah od gubitka kontrole
Prema analizi Guardian-a, iza iranskog protivljenja južnoj ruti verovatno stoji strah da bi ona omogućila SAD da oslabe iransku kontrolu nad prolazom kroz Ormuski moreuz.
Istovremeno, Oman i Iran nastavljaju razgovore o dugoročnom modelu upravljanja ovim strateškim prolazom u skladu sa Konvencijom Ujedinjenih nacija o pravu mora. Takvo rešenje isključilo bi opštu naplatu prolaska brodova, ali bi omogućilo regulisanje plovidbenih koridora i finansiranje sistema bezbednosti na moru.
Za sada, međutim, diplomati i pravni stručnjaci ponovo ustupaju mesto vojnim operacijama.
„Kako bombardovanje ponovo počinje, čini se da su kreativna pravna rešenja stavljena po strani, dok se rat ponovo vraća u prvi plan“, zaključuje Patrik Vintur u analizi za Guardian.