Bob Dilan nije želeo da ga, kada je snimio svoje prve ploče, ljudi posmatraju kao boga među ljudima.
Smatrao je da uvek ima prostora da napreduje kao umetnik, ali je isto tako često želeo da se zabavi i ne bude toliko ozbiljan koliko su ga drugi doživljavali kad god bi objavio novu ploču. Na kraju se sve svodilo na pokušaj da napravi dobru pesmu, ali je Dilan smatrao da neki umetnici nikada nisu dobili priznanje koje su zaista zaslužili, prenosi Farout magazin.
Kada slušate njegove ploče, jasno je da je Dilan ponosno pokazivao svoje uzore. Na njegovom debitantskom albumu naročito je bilo mnogo obrada, a čak i kada publici nije predstavljao tradicionalne pesme koje su se tada izvodile, u njegovom pevanju i nastupu gotovo uvek se jasno osećao uticaj Vudija Gatrija.
Ipak, Dilan nije želeo da bude poznat kao čovek koji svira samo jednu vrstu muzike. Njegove pesme nikada nije bilo lako svrstati u određeni žanr, ali kada je sredinom šezdesetih prešao na električni zvuk, osetio je da mu se otvorio novi svet, počevši od trenutka kada je prvi put otpevao „Like a Rolling Stone“. Ostatak sveta možda je bio besan, ali ni Dilan nije želeo da ostane u samo jednom muzičkom pravcu.
U onome što je Dilan radio postojala je gotovo kameleonska crta koja ga je stavljala uz rame Dejvidu Bouviju. Nikada nije želeo da ljudi potpuno upoznaju Bobija Cimermana koji se krio iza svega. Iako svoj imidž nije menjao u istoj meri kao Bouvi sa svakim novim albumom, smatrao je da poseduje istu mističnost kakvu su imali stari bluzeri.
Vremenom se veliki deo tog uticaja mogao čuti na njegovim kasnijim albumima. Pored ljubavi prema muzičarima poput Madija Votersa, Dilan je bio očaran onim što je Robert Džonson mogao da postigne svojim pevanjem. Tokom života snimio je svega nekoliko pesama, ali je Dilan, slušajući numere poput „Cross Road Blues“ i „Me and the Devil Blues“, znao da sluša čoveka koji je čitav život proveo na ivici i pokušavao svima da dočara kako je to izgledalo.
„Robert Džonson snimio je samo jednu ploču, čitav njegov opus stao je na jednu ploču. Ipak, ne postoji dovoljno velika pohvala niti priznanje za ono što taj opus predstavlja. Uticao je na stotine umetnika. Postoje ljudi koji objave 40 ili 50 ploča, a ne postignu ono što je on postigao. Snimio je ploču pod nazivom ‘King of the Delta Blues Singers’, 1961. ili 1962. godine. Bio je briljantan“, rekao je Dilan.
Iako su mnogi bluz izvođači učili od velikana poput Badija Gaja, nije lako oponašati ono što je Džonson radio. Pre svega, stvarao je muziku koja je dolazila iz srca, a najpametniji muzičari obično su njegove pesme vodili u sasvim drugačijim pravcima. Tako je Džek Vajt pesmu „Stop Breaking Down“ pretvorio u garažnu rok verziju, dok su Rolingstonsi od numere „Love in Vain“ napravili kantri pesmu o slomljenom srcu.
Dilan je znao da, bez obzira na to koliko ljudi pokušava da oponaša Džonsona, ništa ne može da zameni snagu te originalne ploče. Bio je to čovek koji je pred svetom potpuno ogolio svoju dušu, a Dilan je želeo da učini sve što može kako bi, radeći na svojim klasičnim rokenrol pesmama, stvorio nešto što bi moglo da se meri s tim.