Nakon što je Putin izvršio invaziju na Ukrajinu, zapadne vlade zaplenile su oko 20 luksuznih jahti kako bi kaznile njega i njegove oligarhe. Bio je to odličan potez za odnose s javnošću, ali katastrofalan sa ekonomskog stanovišta. Četiri godine kasnije mnoge od tih jahti i dalje propadaju na svojim vezovima. Njihovo održavanje poreske obveznike košta milione.
Dana 4. aprila 2022, manje od šest nedelja nakon što su ruske snage započele napad na Ukrajinu, pripadnici španske Civilne garde, FBI i američkog Ministarstva za unutrašnju bezbednost ukrcali su se na Tango, superjahtu dugu oko 78 metara, usidrenu u španskoj luci Palma de Majorka.
Prema navodima američke vlade, jahta vredna 90 miliona dolara pripadala je ruskom milijarderu Viktoru Vekselbergu, koji se nalazi pod sankcijama (bogatstvo procenjeno na devet milijardi dolara).
Plovilo je zaplenjeno na osnovu naloga američkog suda zbog navodne bankarske prevare, pranja novca i kršenja sankcija. To je bio prvi veliki potez u zapadnoj kampanji kažnjavanja ruskih oligarha koji su, kako je navedeno, „podržavali tiraniju zarad finansijske koristi“.
„Današnja zaplena predstavlja prvi slučaj u kojem je naša radna grupa oduzela imovinu osobi pod sankcijama koja je blisko povezana sa ruskim režimom“. Tako se pohvalio tadašnji američki državni tužilac Merik Garland.
„Neće biti i poslednji“. Nekoliko sedmica kasnije Garland je otišao korak dalje. Obećao je da će Ministarstvo pravde iskoristiti sve raspoložive resurse kako bi zaplenilo imovinu i prihod od njene prodaje direktno prosledilo Ukrajini.
Najskuplja kad ne plovi
Više od četiri godine kasnije, od tih ambicioznih obećanja nije ostalo gotovo ništa osim velikog problema. Tango se i dalje nalazi gotovo na istom mestu na kojem je zaplenjen – na skupom vezu u Palmi. Vašington nije ništa bliže njegovoj prodaji, a Ukrajina nije dobila ni cent.
Umesto toga, američki poreski obveznici su, prema procenama, izdvojili oko 14 miliona dolara za minimalnu posadu, osiguranje, gorivo i održavanje.
Bez tih troškova i stalnog rada motora i električnih sistema, ovakve superjahte počinju da propadaju gotovo odmah. To je vrsta finansijskog fijaska zbog koje bi neko u privatnom sektoru verovatno izgubio posao. Ali, među državnim institucijama takvi slučajevi nisu retkost.
„Vidim je kroz prozor svoje kancelarije. Godinama samo stoji tamo, na suncu“, kaže Sem Taker, broker za jahte iz kompanije Moravia Yachting u Palmi. Navodi da na brodu često vidi minimalnu posadu od desetak ljudi. „Boja stari, trup je verovatno pun naslaga. U suštini, jedva da je u stanju koje ispunjava zakonske uslove da pluta“.
Migel Anhel Sera, partner u advokatskoj kancelariji Legali iz Palme, smatra da vlade na teži način uče koliko je skupo održavanje imovine koja ne služi ničemu.
„Superjahte koje nisu u upotrebi koštaju mnogo novca“, kaže on. „Troškovi su ogromni čak i kada se uopšte ne pomeraju“.
Dve jahte vraćene, Ukrajina nije dobila ništa
U haotičnim mesecima nakon Putinove invazije, 11 zapadnih država zamrzlo je ili zadržalo najmanje 20 superjahti povezanih s Rusijom. Njihova ukupna vrednost tada je iznosila oko 4,3 milijarde dolara. Bio je to pravi primer uspešne ratne propagande. Stvoren je utisak da će pravda biti brzo zadovoljena: zapleniti jahte, prodati ih i novac iskoristiti za obnovu Ukrajine.
To se, međutim, nije dogodilo. Kampanja se pretvorila u birokratski haos. Sa pravne tačke gledišta, „zamrzavanje“ jahte nije isto što i njena „konfiskacija“, koja je neophodna da bi mogla da bude prodata. Tokom protekle četiri godine formalno su konfiskovane samo četiri jahte, od kojih su tri prodate uz značajan popust.
Prema procenama Forbes, samo su dve države – Sjedinjene Američke Države i Antigva i Barbuda – ostvarile bilo kakav prihod od prodaje jahti nakon odbitka troškova. Nijedan deo tog novca, koliko je poznato, nije završio u Ukrajini. Dve druge jahte su u međuvremenu tiho odmrznute i vraćene vlasnicima.
U međuvremenu, poreski obveznici zapadnih zemalja i dalje plaćaju održavanje većine od preostalih 15 jahti. One su i dalje usidrene u evropskim lukama.
Kako bi utvrdio stvarne troškove ove neuspele strategije, Forbes je podneo zahteve za pristup informacijama od javnog značaja državnim institucijama u 11 zemalja.
Proučili smo sudsku dokumentaciju i razgovarali sa advokatima, brokerima za jahte i brodogradilištima. Više američkih državnih agencija nije odgovorilo ni više od mesec dana nakon što su zahtevi zvanično podneti.
Pojedine zemlje, uključujući Italiju i Nemačku, odbile su da dostave podatke pozivajući se na klauzule o poverljivosti. Ili tvrdeći da bi objavljivanje predstavljalo odavanje državne tajne.
Potrošeno gotovo 400 miliona dolara na održavanje
Uprkos toj tajnovitosti, Forbes je utvrdio da su vlade potrošile više od 100 miliona dolara samo na održavanje pet jahti. Za preostala plovila Forbes je, u saradnji sa kompanijom Phronesis Superyacht Intelligence & Insight, specijalizovanom za analizu tržišta superjahti, izradio nezavisne procene troškova.
Ukupno gledano, četvorogodišnja saga o zamrzavanju jahti do sada je koštala oko 390 miliona dolara. Pri čemu su američki poreski obveznici platili najmanje 50 miliona dolara. I to je drugi najveći iznos među državama.
Najviše je izdvojila Italija – gotovo 100 miliona dolara za održavanje četiri superjahte koje je zamrzla. Među njima je i Šeherezada, duga oko 142 metra, za koju je Fondacija za borbu protiv korupcije pokojnog ruskog opozicionog lidera Alekseja Navaljnog tvrdila da pripada lično Vladimiru Putinu.
Kada je zamrznuta, procenjena je na 510 miliona dolara. I dalje se nalazi u italijanskoj luci Marina di Karara. Prema finansijskim izveštajima kompanije Italian Sea Group, koja poseduje brodogradilište u kojem se jahta nalazi od maja 2022, njeno održavanje Italiju je do sada koštalo oko 15 miliona dolara – i taj račun i dalje raste.
Jahte u Italiji
Za gradove koji su ostali sa ovim propadajućim plovilima situacija je od blage neprijatnosti postala ozbiljan problem. U severoistočnom italijanskom gradu Trstu stanovnicima već četiri godine pogled na Jadransko more zaklanja Sailing Yacht A.
To je jedrilica duga oko 143 metra, koju je dizajnirao Filip Stark. Nekada je nosila nadimak „najružnija jahta na svetu“. U trenutku zamrzavanja vredela je oko 578 miliona dolara.
„Ovo je rasipanje javnog novca – prava sramota“, izjavio je gradonačelnik Trsta Roberto Dipjaca za italijanski list Korijere dela Sera 2023. godine. (Za Forbes nije želeo da govori.)
Na drugom kraju Italije nalazi se Lady M, jahta duga oko 65 metara, za koju italijanske vlasti tvrde da pripada ruskom čeličnom magnatu Alekseju Mordašovu. Već više od 200 nedelja usidrena je u luci Imperija. Samo za struju i vodu troši oko 700 dolara dnevno. Vez košta dodatnih 15.000 dolara mesečno. Osnovno održavanje iznosi još oko 57.000 dolara godišnje.
„Na kraju svakog meseca ispostavimo račun i naplatimo novac. Jahta je dobro održavana“, kaže Mateo Bonžan. On je zamenik direktora luke Marina di Imperia.
S obzirom na to da je italijanskoj vladi do sada fakturisano više od dva miliona dolara, tako bi i trebalo da bude.
Komplikovana konfiskacija
Konfiskacija je mnogo složenija nego što izgleda. Zamrzavanje imovine je jedno, ali njeno oduzimanje podrazumeva promenu vlasništva. Da bi se to dogodilo, vlasti moraju da dokažu da je osoba pod sankcijama počinila krivično delo. Zatim i da pribave sudski nalog za oduzimanje imovine.
Od ukupno 58 milijardi dolara blokirane imovine ruskih oligarha – uključujući jahte, nekretnine, avione, kompanije i bankovne račune – formalno je oduzeto svega oko tri milijarde dolara, odnosno pet odsto. Kada je reč o jahtama, broj je još manji. Od 20 plovila koje su države preuzele, formalno su konfiskovane samo četiri, ukupne vrednosti oko 530 miliona dolara.
Čak i kada pribave nalog za oduzimanje, vlasti moraju da sprovedu poseban građanski postupak kako bi stekle pravo na imovinu i potom je prodale. Sjedinjene Države to do danas nisu učinile u slučaju jahte Tango.
„Jedan od prioriteta bio je da se ne zaustavimo samo na zamrzavanju imovine, već da sprovedemo i njenu konfiskaciju kako bi vlasništvo konačno bilo preneto na Sjedinjene Države i kako bi se makar deo te imovine mogao staviti na raspolaganje Ukrajini“, kaže Endrju Adams.
On je partner u advokatskoj kancelariji Steptou iz Vašingtona, koji je od 2022. do 2023. predvodio radnu grupu Ministarstva pravde KleptoCapture.
Predsednik Donald Tramp raspustio je tu radnu grupu u februaru 2025, dok je veliki broj zaplenjenih sredstava i dalje ostao u pravnom vakuumu. Ministarstvo pravde nije odgovorilo na više zahteva Forbes za komentar.
Crnogorci odneli televizor, sto i opremu sa jahte
U Evropskoj uniji situacija je još komplikovanija, jer mnoge države nemaju jasno definisan pravni postupak za konfiskaciju imovine. (Zbog dugog iskustva u borbi protiv narko-kartela, Sjedinjene Države imaju razvijeniji sistem za oduzimanje imovine.)
„Zakoni od samog početka nisu bili dobro napisani“, kaže Bendžamin Maltbi. On je advokat iz Londona specijalizovan za superjahte. „Mislim da vlasti uopšte nisu imale predstavu koliko košta samo držati ovakva plovila da stoje i ne rade ništa“.
Neke države pokušavaju da troškove prebace na vlasnike pod sankcijama dok su njihove jahte zadržane. To, međutim, nije lako. Identitet stvarnog vlasnika često nije sasvim jasan, a mnogi jednostavno odbijaju da plate.
Primer je Luminositi, jahta duga oko 108 metara. Ona je zarobljena u Crnoj Gori još od marta 2022, kada je Evropska unija uvela sankcije Andreju Gurjevu Mlađem. On se dovodi u vezu sa plovilom. Sin je ruskog milijardera Andreja Gurjeva, vlasnika kompanije za proizvodnju đubriva. (Forbes nije uspeo da stupi u kontakt s njim radi komentara.)
Posada je ubrzo otpuštena i od tada pokušava da naplati zaostale zarade. Kompanija Burgess Crew Services, koja je prvobitno angažovala posadu u ime vlasnika, dobila je dozvolu da u oktobru 2023. prenese novac sa vlasnikovog računa.
Međutim, gotovo tri godine kasnije sredstva još nisu isplaćena, jer ih je jedna posrednička banka zamrzla i odbija da ih oslobodi.
„Crnogorska posada koju je imenovala vlada povremeno obilazi brod, ali ni oni nisu plaćeni“, kaže Rasel Kramp. On je broker za jahte iz Monaka koji zastupa kupca zainteresovanog za kupovinu jahte. „Zato su odneli televizor, trpezarijski sto i svu opremu sa broda“.
Izgubljena polovina vrednosti jahte
Danas je teško zamisliti da bi neko bio spreman da je plati po punoj ceni. Nekada opisivana kao „plutajuća staklena palata“, sada propada u moru. Trup je obrastao školjkama, a podovi od tikovine trunu na suncu.
„Svaki brod koji ostane u morskom okruženju bez posade vrlo brzo počinje da propada“, kaže Robert Doling. Doling je suosnivač i izvršni direktor brokerske kuće Verpeka Doling iz Monaka. On procenjuje da je Luminositi već izgubila polovinu svoje predratne vrednosti od 275 miliona dolara.
„Ako motori, generatori i svi sistemi ne rade redovno, bukvalno sve počinje da se raspada“.
Pravni vlasnik Luminositija na papiru je kompanija registrovana u Gernziju, ofšor poreskom utočištu. To je uobičajena praksa među milijarderima koji svoja plovila često poseduju preko složene mreže kompanija i trastova.
Ta kompanija sa Gernzija već godinama se suočava sa tužbama zbog neplaćenih računa koje su podneli dobavljač opreme za jahte i brodogradilište u kojem je plovilo zaglavljeno.
Nemačko brodogradilište tužilo državu
U međuvremenu, u Nemačkoj se renomirani proizvođač superjahti Lürssen našao na udaru ovog rata oko imovine. Međutim, čuveno brodogradilište odlučilo je da uzvrati. Umorno od plaćanja miliona dolara za održavanje jedne od zamrznutih mega-jahti – Dilbar, duge oko 156 metara i procenjene na 600 miliona dolara – prošle godine tužilo je nemačku Saveznu kancelariju za privredu i kontrolu izvoza.
Lürssen je izgradio Dilbar 2016. godine. Spletom nesrećnih okolnosti jahta se u trenutku izbijanja rata nalazila u brodogradilištu na remontu. Tamo je ostala do danas.
Iako se Dilbar godinama dovodi u vezu sa ruskim metalurškim magnatom Ališerom Usmanovim (po čijoj je majci jahta dobila ime), on i njegovi advokati već godinama pokušavaju da dokažu da nije njen vlasnik.
U jednom trenutku korisnik trasta koji je posedovao jahtu bila je sestra Usmanova. (Usmanov je osnovao taj trast 2016. godine, a i on i njegova sestra negiraju da su vlasnici jahte.). I ona se jedno vreme nalazila na listi sankcionisanih Evropske unije, ali je sa nje skinuta 2025.
Tada je Lürssen tužio nemačku vladu, tvrdeći da država treba da mu nadoknadi troškove održavanja, pošto vlasnik više nije bio pod sankcijama. Sud u Frankfurtu je u aprilu presudio u korist brodogradilišta.
Vlasnik paravan
Čak i kada su vlasti odobrile aukcije zaplenjenih jahti, prodaja je bila loše organizovana.
Do 2022. godine Amadea, jahta duga oko 106 metara, sa šest paluba, helidromom, bazenom dugim 10 metara, pozlaćenim liftovima i ručno oslikanim koncertnim klavirom marke Plejel, prema tvrdnjama američke vlade pripadala je Sulejmanu Kerimovu. On je ruski tajkun koji je bogatstvo stekao u industriji zlata i član je gornjeg doma ruskog parlamenta. Sjedinjene Države uvele su mu sankcije još 2018.
Ubrzo nakon početka ruske invazije na Ukrajinu, Amadea je krenula na osamnaestodnevno putovanje od Meksika do Fidžija. U maju iste godine vlasti Fidžija izvršile su nalog za zaplenu u ime FBI, koji je mesec dana kasnije doplovio sa jahtom u San Dijego. Potom je prošlo još 16 meseci – sve do oktobra 2023. – pre nego što je američko Ministarstvo pravde pokrenulo građanski postupak za formalnu konfiskaciju jahte od Kerimova.
Usledila je dvogodišnja pravna bitka između američke vlade i drugog ruskog oligarha, Eduarda Hudainatova. On je tvrdio da je pravi vlasnik Amadee. Hudainatov – za koga nema dokaza da je povezan sa Kerimovim – pokušao je tužbom da spreči konfiskaciju. Američka vlada tvrdila je da je on samo „paravanski vlasnik“.
Za to vreme američki poreski obveznici potrošili su 36 miliona dolara na održavanje jahte.
Jednu kupio mladi bogataš iz Dubaija
Na kraju je američka država pobedila u sporu i prošlog septembra prodala plovilo na aukciji, ali uz 37 odsto nižu cenu u odnosu na njegovu predratnu procenjenu vrednost od 300 miliona dolara. Nakon odbitka svih troškova, Vašington je prihodovao oko 150 miliona dolara.
Američka služba maršala, koja je upravljala jahtom dok je bila u federalnom pritvoru, odbila je da objavi detaljan obračun troškova, navodeći samo da će prihod biti iskorišćen za „naknadu žrtvama, programske troškove i druge rashode agencije“. Ništa od tog novca, koliko je poznato, nije namenjeno Ukrajini.
Pobednik aukcije bio je 26-godišnji milijarder iz Dubaija Abas Sadžvani. On je sin milijardera Huseina Sadžvanija, građevinskog investitora i bliskog prijatelja Donalda Trampa, poznatog i kao „Donald Dubaija“.
Abas očigledno uživa u svojoj novoj igrački.
Dva dana pre trke Formule 1 za Veliku nagradu Monaka pozvao je Forbes da razgleda njegovu najnoviju luksuznu kupovinu.
„Privuklo me je nekoliko stvari – raspored prostorija, enterijer, brend, kvalitet izrade i način na koji je jahta održavana“, rekao je Abas dok je odmarao na krem kauču u atrijumu obloženom drvenim panelima.
Slučaj jahti Aksiona i Alfa Nero
Kroz prozor iza njega, na plavetnilu Mediterana, ljuljale su se desetine drugih superjahti. Među kojima i Aksioma i Alfa Nero, obe nekada zaplenjene ruskim oligarsima, a potom prodate novim vlasnicima.
Jahta Aksioma, duga oko 72 metra, zadržana je u Gibraltaru nakon što je Evropska unija u martu 2022. uvela sankcije ruskom milijarderu Dmitriju Pumpjanskom. On je bogatstvo stekao u proizvodnji cevi. Time su prekršeni uslovi kredita od 21 milion dolara koji je Džej Pi Morgan odobrio uz hipoteku na jahtu.
Pet meseci kasnije Džej Pi Morgan je prodao na aukciji za 37,5 miliona dolara. To je manje od prethodno procenjene vrednosti od 42 miliona dolara. Kupci su bili turski industrijalci Ali Riza Jildirim i Robert Juksel Jildirim.
Alfa Nero, duga oko 82 metra, koju je 2007. izgradilo holandsko brodogradilište Oceanco, bila je prva jahta sa bazenom koji se pritiskom na dugme pretvara u helidrom.
U martu 2022. uplovila je u malu karipsku državu Antigvu i Barbudu.
Pet meseci kasnije Sjedinjene Države označile su je kao blokiranu imovinu ruskog milijardera Andreja Gurjeva. Istog dana su mu uvele sankcije. Visoki sud Antigve naložio je njenu zaplenu, nakon čega su lokalne vlasti i FBI preuzeli kontrolu nad plovilom.
Do marta 2023. jahta je počela da ispušta neprečišćene otpadne vode u luku, pošto je sistem za prečišćavanje otpadnih voda na brodu prestao da radi.
Izmene zakona radi prodaje
Istog meseca vlasti Antigve usvojile su zakon koji vladi omogućava da proda svako plovilo koje predstavlja „neposrednu pretnju luci i drugim brodovima“. Alfa Nero je ubrzo proglašena opasnošću, a vlada je objavila plan da je proda uz obrazloženje da je vlasnik napustio.
Advokati Julije Gurjeve-Motlohove, ćerke Andreja Gurjeva, koja tvrdi da je stvarni korisnik jahte, osporili su prodaju. Naveli su da vlada Antigve nema zakonsko pravo da je konfiskuje.
Uprkos tome, Alfa Nero je tokom leta 2023. ponuđena na aukciji.
Najvišu ponudu dao je milijarder i bivši izvršni direktor Gugla Erik Šmit – 68 miliona dolara. Ubrzo je odustao od kupovine pošto se pravni spor između Gurjevljeve ćerke i vlade Antigve dodatno zakomplikovao.
Vlada je konačno prodala jahtu u julu 2024. godine, i to Jildirimu. Istom kupcu koji je ranije kupio Aksiomu.
Ovoga puta turski industrijalac prošao je izuzetno povoljno, plativši samo 40 miliona dolara, manje od polovine nekadašnje vrednosti jahte.
Nakon što je odbijeno oko devet miliona dolara koje je vlada Antigve potrošila na održavanje plovila, preostali prihod iskorišćen je za otplatu državnog duga.
Ni ovog puta nijedan cent nije završio u Ukrajini.
Gurjevljeva ćerka i dalje vodi sudske sporove u Antigvi, Sjedinjenim Državama, Rusiji i Ujedinjenim Arapskim Emiratima, tvrdeći da je vlada Antigve bila korumpirana i da je nezakonito uzela proviziju od prodaje. Vlasti to negiraju.
Rusija uzvraća udarac kupcu zaplenjene jahte
Iako nije uspela da vrati Alfa Nero, postigla je određeni uspeh protiv njenog novog vlasnika u Rusiji.
Prošlog jula ruski sud naložio je zaplenu fabrike ferohroma koja pripada Jildirimu i njegovom bratu.
Jildirim nije želeo da komentariše slučaj, dok predstavnici Gurjeve-Motlohove i vlade Antigve nisu odgovorili na zahteve Forbes za komentar.
Upravo ovakve pravne komplikacije i netransparentne vlasničke strukture dodatno obaraju vrednost ovih plovila.
Šta ako nova jahta uplovi u zemlju koja ne priznaje njenu prodaju, pa bude zadržana po zahtevu bivšeg vlasnika?
„Nautika bi trebalo da bude zadovoljstvo“, kaže Ričard Lambert, broker za prodaju jahti u kompaniji Burgess Yachts u Monaku. „Ne želite da stalno gledate preko ramena. Svako ko kupuje neku od ovih jahti moraće da dobije izuzetno ozbiljan pravni savet“.
Možda je upravo zato Jildirim već odlučio da ih proda.
Kupovina radi preprodaje?
A možda samo želi da zaradi.
Nepunih godinu dana nakon što je Alfa Nero platio 40 miliona dolara, ponudio ju je na prodaju za 101 milion dolara – čak 153 odsto više od kupovne cene – i izložio je tokom Velike nagrade Monaka u junu.
Istovremeno je Aksiomu oglasio za 63 miliona dolara, odnosno 67 odsto više nego što je platio.
Što se tiče poreskih obveznika, moguće je da će tek stizati novi računi.
Bivši vlasnici sada traže odštetu umesto vraćanja jahte
Bivši vlasnici jahti sve češće traže od država odštetu umesto da pokušavaju da vrate svoja plovila koja su u međuvremenu izgubila veliki deo vrednosti.
Jedna ofšor kompanija koja tvrdi da je vlasnik Royal Romance, jahte duge oko 92 metra i vredne 200 miliona dolara, podnela je tužbu protiv Hrvatske tražeći više od 40 miliona dolara odštete zbog toga što nije mogla da koristi „zamrznutu“ jahtu.
Za sada je većina takvih tužbi bila neuspešna, ali pravnici upozoravaju da će rizik rasti ukoliko sudovi budu poništavali odluke o sankcijama. Ili ako budu proglašavali nezakonitim zamrzavanje pojedinačne imovine, kao što se nedavno dogodilo u Nemačkoj.
„U slučajevima u kojima se utvrdi da je uvrštavanje na listu sankcija bilo nezakonito, vrlo je verovatno da će uslediti zahtevi za naknadu štete“, kaže berlinski advokat Bertran Malmendije. On je radio na više slučajeva superjahti.
Oni koji uspeju na sudu mogli bi da traže naknadu za pad vrednosti imovine, izgubljene prihode od iznajmljivanja i troškove održavanja.
U Sjedinjenim Državama, koje su sprovodile ciljane mere u većoj meri nego evropske zemlje, takav scenario je manje verovatan.
Ali čak i tamo, gde su se političke okolnosti promenile, oligarsi imaju određene šanse.
„Svakako bi imali pravni osnov da tuže“, kaže bivši savetnik Kancelarije za kontrolu strane imovine (OFAC) pri američkom Ministarstvu finansija, koja sprovodi režim sankcija. „Ovde imate posla sa izuzetno bogatom grupom ljudi koja je spremna na dugotrajne sudske sporove“.
Ono što je počelo kao veoma vidljiva kampanja zapadnih država da pomognu Ukrajini pretvorilo se u fijasko koji je progutao stotine miliona dolara, nije pomogao Kijevu i nije imao nikakav uticaj na Putina niti na njegove saveznike.
Kao što je jednom rekao poznati ekonomista: „Državno rešenje nekog problema obično bude jednako loše kao i sam problem“.
A ponekad i gore.
Đakomo Tonjini, novinar Forbes