Pisac Branko Anđić izjavio je da je tango mnogo više od igre, ocenjujući da je reč o posebnoj kulturi i načinu shvatanja života koji se prepliće sa muzikom, književnošću i nostalgijom.
Govoreći za Tanjug o knjizi „Milonga strasnih senki: I to je tango”, koju je priredio zajedno sa profesorkom latinoameričkih studija Ksenijom Bilbijom, Anđić je rekao da ga posebno raduje činjenica da je tango kultura podstakla nastanak brojnih kvalitetnih književnih dela.
„Borhes, Kortasar, Oneti, svi su u knjizi, a pričali su fantastične priče o tangu ili sa tangom kao nekom vrstom spiritus movensa za razvoj priče. Ne samo Argentinci i Urugvajci, već i važni autori iz drugih latinoameričkih zemalja“, rekao je Anđić.
On je ocenio da je tango, naročito kada se upozna u izvornom okruženju, u Argentini ili Urugvaju, mnogo više od plesne forme.
„To je jedna posebna, ljudi bi rekli podkultura, ja bih rekao kultura. Posebna vrsta shvatanja života koja se pretače u igru, pretače se u muziku“, naveo je Anđić.
Prema njegovim rečima, posebnost tanga ogleda se i u tome što ima sopstveni instrument, bandoneon, koji se gotovo isključivo vezuje za ovu muzičku formu.
„To je mnogo više od igre. Istovremeno, u današnjem svetu ljudi se pitaju kako je moguće da je tango, koji je bio veoma popularan početkom 20. veka, i danas toliko prisutan. Upravo zbog te mistike ili mistične nostalgije, tango je jedna idealna vrsta eskapizma“, rekao je Anđić.
Govoreći o rasprostranjenosti tanga u Srbiji, Anđić je ocenio da je Beograd postao važan centar ove kulture, iako se nalazi van njenog izvornog latinoameričkog prostora.
„Očigledno je da je Beograd postao dominantan grad gde ljudi koji igraju tango naglašavaju da postoje mesta gde tango može da se igra svaki dan. Nije to jednom nedeljno ili dvaput nedeljno, već svaki dan može da se igra“, rekao je Anđić.
Dodao je da u Beogradu postoji veliki broj škola i takozvanih milonga, odnosno mesta gde se igra tango.
„Ima nekih škola i milonga mesta, što je poprilično za jedan ne-latinoamerički grad i za jedan grad koji nije megalopolis. Nismo Njujork, niti Sao Paulo. Procene su da kod nas oko 10.000 ljudi igra tango, što nije mala brojka“, rekao je Anđić, ocenivši da tango prati posebna vrsta melanholije.
On je istakao da je tango pre svega urbana kultura, nastala u gradskim sredinama Buenos Ajresa i Montevidea, u vreme velikih talasa doseljenika.
„Mnogi ljudi tvrde da su prvi igrači bili gauči, ali to je duboko urbana, periferijska urbana kultura koja se kasnije povlačila više ka centru. Nastao je u vreme kada su veliki talasi doseljenika dolazili u Montevideo i Buenos Ajres tražeći svoju drugu šansu životnu“, rekao je Anđić, dodavši da su tango ispočetka igrali muškarci.
Govoreći o savremenoj tango sceni, on je istakao da je jedna od velikih vrednosti ove kulture to što briše društvene razlike.
„Velika vrlina i velika privlačnost tanga jeste što je potpuno besklasan. Ljudi koji odu da igraju tango ostave svoju ličnu kartu i svoj posao kod kuće”', rekao je Anđić.
Kao primer naveo je jednog od cenjenih igrača u Buenos Ajresu koji je po profesiji grobar.
„On pet dana nedeljno kopa rake, a onda se za vikend lepo obuče, stavi briljantin i ode da igra. Kada ode na milongu, mnoge žene koje su možda upravnice velikih korporacija žele da ih on pozove na igru”, ispričao je Anđić.
Govoreći o emocijama koje nosi tango, Anđić je rekao da ta igra nije izraz tragedije, već nostalgije, sećanja i čežnje.
„To je igra nostalgije za domovinom koju su ljudi ostavili, za porodicom koja ih čeka negde daleko, za propalom ili neostvarenom ljubavlju”, rekao je Anđić.
On je naveo da su u knjizi „Milonga strasnih senki” kroz 24 priče i 24 pojma predstavljeni različiti elementi tango kulture.
„Jedan od tih pojmova je kult majke. Nema tango pevača koji nije pevao pesmu o svojoj majci koja ga čeka negde daleko”, rekao je Anđić.
Prema njegovim rečima, nostalgija se u tangu pretvara u visoko estetizovano osećanje.
„Tango je jedna vrlo protivrečna igra. Sa jedne strane nastao je kao neka kontrakulturna tendencija siromašnog sveta koji je morao negde da iskaže svoju tugu, a sa druge strane tango je visoko estetizovan, ima svoju ikonografiju i neprevaziđenu senzualnost“, ocenio je Anđić.
Govoreći o savremenom doživljaju tanga, Anđić je istakao da ovu igru nije moguće zameniti tehnologijom i virtuelnim iskustvom.
„Tango definitivno nećete zaigrati preko aplikacije”, rekao je Anđić.
On je objasnio da tango zahteva neposrednu komunikaciju i određenu hrabrost, jer podrazumeva bliskost ljudi koji se često prvi put sreću.
Objasnio je da tanda predstavlja četiri tango teme nakon kojih sledi kratka pauza, a zatim nova grupa pesama.
Anđić je govorio i o tradicionalnom načinu pozivanja na ples, poznatom kao cabeceo.
„To je uslovno rečeno klimoglav. Vodi se računa da niko ne dobije korpu. Ako želim nekoga da pozovem na igru, ja ga značajno pogledam. Osoba može diskretno klimnuti glavom ili se blago nasmešiti ako prihvata poziv”, rekao je Anđić.
On je ocenio da mnogi ljudi počinju da igraju tango u trenucima kada žele promenu u životu.
„Mnogi ljudi, i u Argentini i kod nas, počnu da igraju tango iz vrlo konkretnih životnih situacija kada žele nešto da promene ili, zašto da ne, da steknu partnera”, rekao je Anđić.
Govoreći o nastanku knjige, Anđić je naveo da su on i Ksenija Bilbija najpre istraživali tango scenu u Buenos Ajresu, a zatim razgovarali sa ljudima koji igraju tango u Srbiji.
„Ispostavilo se da, uprkos tome što je tango toliko popularan, kod nas uopšte nema nikakve tango literature. Ljudi koji vole tango i igraju tango rekli su nam: 'Pa nema ništa'. Tako se rodila ideja da napravimo ovu knjigu”, zaključio je Anđić.
Knjigu „Milonga strasnih senki: I to je tango” priredili Branko Anđić i Ksenija Bilbija.