Dr. Andrew Boozary je lekar opšte prakse i osnivač i izvršni direktor Centra za socijalnu medicinu UHN Gattuso.
Kad god spomenem primer Finske - zemlje koja je gotovo iskorenila beskućništvo tretirajući stanovanje kao prvu intervenciju u zdravstvenoj zaštiti - neko mi na internetu kaže da se to ne računa. Zemlja je previše socijalistička. Premala. Previše "homogena", šta god to trebalo značiti. Prigovor se zapravo ne odnosi na Finsku, već na očuvanje neuspelog statusa quo.
Kao lekar koji radi s pacijentima bez smeštaja u Torontu, odlučio sam usmeriti svoj klinički pogled na druge jurisdikcije - druge gradove koje bi bilo teže odbaciti, posebno usred trgovinskog rata.
Onaj o kojem sada želim govoriti nije u Skandinaviji. Nema čak ni univerzalnu zdravstvenu zaštitu. Nalazi se u Teksasu.
Houston, najnaseljeniji grad u državi, smestio je više od 30.000 ljudi od 2012. godine i smanjio beskućništvo za više od 60 posto od 2011. godine. Kao priča o dva grada, dok je Houston preseljavao ljude iz kampova u stambene objekte, broj beskućnika u Torontu se više nego udvostručio, sa oko 7.300 u 2021. na više od 15.000 prema posljednjem popisu.
Iako je u Torontu postignut određeni napredak - smanjenje beskućništva za skoro 9 posto u protekloj godini - neki američki gradovi se kreću ka iskorenjivanju beskućništva. U mojoj rodnoj provinciji, vidim pacijente kako umiru prije nego što se njihovo ime nađe na listi čekanja za smeštaj.
Moji klinički dani se provode u skloništima, ustanovama za nekorišćenje i socijalnom stanovanju, i suprotno svoj online žestokoj kampnji, ljudi koje lečim nisu bolesni zbog nedostatka snage volje. Bolest im je nametnuta zbog nedostatka ponude socijalnog stanovanja.
Beskućništvo nije društvena neugodnost koja slučajno nosi zdravstvene posljedice. To je patologija siromaštva, za koju imamo recept, a ipak odbijamo da je ispunimo.
Dokazi su odavno prestali biti sugestivni i postali su krajnje neugodni. Izveštaj "Dividenda javnog stanovanja", koji je izradio Kanadski centar za ekonomsku analizu, a podržala ga je Scotiabank, predviđa šta će ulaganje u javno stanovanje u širem području Toronta i Hamiltona doneti u narednih 25 godina: više od 524.000 izbegnutih dana bolničkog smeštaja i otprilike 156.000 manje poseta hitnoj pomoći.
Svaki dolar u javnom stanovanju vraća 2,80 dolara. Kada se velike banke pridružuju horu za stanovanje za sve, vredi se zapitati zašto javna politika nije sustigla taj korak.
Deo toga leži u tome kako gledamo na ljude koji su bez smeštaja. Prebacujemo teret na njih ili izbegavamo krivicu pretpostavljajući da su njihove okolnosti rezultat nečeg drugog osim stanovanja - mentalnog zdravlja ili upotrebe droga. Ali imamo vlastiti dokaz da to nije slučaj.
Kanadska komisija za mentalno zdravlje provela je nacionalnu studiju, Chez Soi/Homes First, koja je pokazala prednosti pristupa stanovanja na prvom mestu kroz randomizirano kontrolirano ispitivanje u gradovima širom zemlje. Sama činjenica da nam je uopće bilo potrebno kliničko ispitivanje da bismo ispitali prednosti stanovanja govori mnogo na moralnoj skali.
A sada, kroz Inicijativu za stanovanje socijalne medicine u UHN Dunn House, nekadašnjem bolničkom parkingu, videli smo šta se dešava kada se stanovanje ne tretira kao nagrada za zdravo ponašanje, već kao nešto što ljudima omogućava da se uopće oporave.
U prvoj godini, 51 stanar u Dunn Houseu zabeležio je smanjenje poseta hitnoj pomoći za 52 posto i smanjenje vremena provedenog u bolnici za 79 posto. Ovo nisu blage brojke. To su oslobođeni bolnički kreveti, kola hitne pomoći koja se brinu o medicinskim hitnim slučajevima i osoblje hitne pomoći koje se brine o potrebama za koje je stručno obučeno.
Također je vraćeno ljudsko dostojanstvo. Bolnički odel je najskuplje i najmanje humano mesto za lečenje beskućništva, a mi veliki deo toga u našem zdravstvenom sistemu tretiramo kao posljednju nit mreže socijalne sigurnosti. Zato se model socijalnog stanovanja sada širi na više od 300 novih domova uz podršku svih nivoa vlasti.
Hjuston nije magično mesto, niti je socijalistički. Ono što je izgradio je sistem: Desetine agencija i različitih nivoa vlasti počele su koordinirati oko trajnog smeštaja kao zajedničkog cilja.
Svakako, njegov uspeh je krhak i osporava se presušivanjem finansiranja za pandemiju i Teksasom koji i dalje dozvoljava stanodavcima da odbiju stanare vaučerima za najamninu. Ali zato je koristan primer - uspeo je u nepovoljnim političkim uslovima, a ne u idealnim.
I Hjuston nije sam. Denver je ove godine zabeležio prvi ukupni pad beskućništva u skoro deset godina, nakon što je od 2023. godine preselio otprilike 7.700 ljudi u trajni smeštaj; broj beskućnika bez smeštaja opao je za 45 posto u posljednje dve godine.
Sledili su istu formulu: međusektorska koordinacija i fokus na trajnom smeštaju, a ne na skloništu kao tretmanu.
Iz ovih gradova, pa čak i Finske, postoje tri lekcije koje se dobro prenose preko naše granice.