Ove dve priče spajaju praznike i tradiciju, ali na malo drugačiji način.
Prva je o Edrijenu Pirsu, Adrien Pearce, iz Edmontona i poklonu dobijenom pre skoro 50 godina, a još uvek neotvorenom. U ove praznične dane, kada svi sa nestrpljenjem, iščekivanjem i ushićenjem otvaraju poklone koje su im pripremili njihovi najdraži, to zvuči gotovo nestvarno.
Taj poklon je dobio daleke 1970. godine, u Torontu gde je tada živeo, od svoje prve devojke Viki, koja je te večeri raskinula sa njim, dala mu poklon i otišla. On je poklon odneo kući, stavio ga pod jelku, ali ga nije otvorio ni tada, ni svih ovih narednih godina.
Koliko je taj poklon imao neko posebno značenje za njega pokazuje i to da je poklon stavljao ispod jelke i kada se oženio i dobio decu, sve dok njegovoj supruzi nije prekipelo, pa ga je naterala da prestane sa tom čudnom navikom. Deca su u nekoliko navrata iz znatiželje tražila da vide šta je unutra, ali je on ostao dosledan da nema otvaranja, i pored toga što ukrasni papir više ne stoji čvrsto kao nekada.
Ove godine je poželeo ponovo da stupi u kontakt sa tom svojom bivšom devojkom. Pronašao je stare telefonske brojeve, ali oni više nisu u upotrebi u Torontu. Pokušao je da je pronađe preko interneta, no ni tako nije imao uspeha. Nije siguran ni zašto bi voleo da se čuje sa njom, svejedno, sada to više nije ni važno.
U ovom trenutku, ideja mu je da ipak otvori poklon za tri godine, kada bude tačno pola veka neizvesnosti. Da li će to i uraditi, ostaje da se pričeka i vidi.
Druga priča je o božićnoj čestitki, neobičnoj zato što putuje već 65 godina.
Daleke 1953. godine Art Klark, Art Clarke, tada trinaestogodišnjak iz Toronta, poslao je čestitke šestorici svojih drugova. Sve su bile iste i, uz molbu da budu vraćene pošiljaocu, sadržavale su i novčić za sreću. Ispostavilo se da je samo jedan od drugova, Dejvid Harding iz Mindena, Ontario, bio spreman da uradi šta se od njega tražilo, i tako započeo tradiciju koja traje od tada. Svakog Božića oni razmenjuju tu čestitku, uz obavezno upisivanje datuma i mesta odakle se šalje, pa je ona postala svojevrsna, kratka istorija njihovih života.
Zanimljivo je da se ova dvojica prijatelja nisu videli već pedeset godina, javljaju se jedan drugome samo ovim starinskim putem, bez želje da pređu na savremeniju komunikaciju. Pošto se obojica približavaju devetoj deceniji i nisu sigurni koliko dugo će još oni razmenjivati ove čestitke, nadaju se i veruju da će ovu tradiciju preuzeti njihova deca.
