Problem nedostatka porodičnih lekara se uvećava u čitavoj zemlji, posebno u manjim sredinama.
U ovom trenutku se procenjuje da otprilike svaki peti građanin nema svog porodičnog lekara, a u Torontu pre godinu dana je preko 400 hiljada pacijenata bilo bez svog lekara.
Studentima je, pak, ova grana medicine sve neinteresantnija. Samo u poslednjih nekoliko godina je broj zainteresovanih opao za desetak odsto.
Dr Žoze Fransoa, šef departmana za porodičnu medicinu na Univerzitetu Manitoba, kaže da studentima ta oblast nije previše privlačna jer nije prestižna, pa samim tim ni vrednovana dovoljno da bi se za nju opredelili. Obimna administracija, uz sve stariju populaciju čini ovaj segment zdravstva sve kompleksnijim, i neretko dodatno odbija studente pri odabiru specijalizacije. Trebalo bi u većoj meri prilagoditi nastavni plan i program realnom stanju i na, taj način, bolje pripremiti buduće lekare na ono sa čim se mogu susresti u primarnoj zaštiti, smatra dr Fransoa.
I bivša ministarka zdravlja Džejn Filipot, koja je sada dekan Medicinskog fakulteta Univerziteta Kvins, smatra da je to što studenti ne žele karijeru porodičnog lekara veliki problem koji se mora rešavati zajedničkim snagama.
Put ka izlazu iz ovog problema vidi se, između ostalog, i u dodatnim subvencijama za podršku porodičnim lekarima i privlačenju novih kadrova.
Po nekim podacima, porodični lekar ima osam do deset sati administracije nedeljno. Ako se sa pacijentom provede otprilike 15 minuta, onda nije teško izračunati koliko pacijenata ne stigne na red zbog papirologije.
