"Nije katastrofa", kroz osmeh je izgovorio mađarski pisac Laslo Krasnahorkai kada su ga danas pozvali iz Nobelovog komiteta da ga pitaju kako se oseća povodom Nobelove nagrade za književnost.
Kada je Semjuel Beket dobio Nobelovu nagradu za književnost 1969. godine, njegova saputnica Suzana Dešvo-Dimenil nazvala je „katastrofom“.
I sam Beket je izrazio prezir prema nagradi, odbivši da prisustvuje ceremoniji zbog odbojnosti prema slavi i institucionalnom priznanju.
Krasnahorkai je, podsetivši na ovaj događaj, šaljivo rekao da oseća "više od katastrofe" - tj. da oseća sreću i ponos.
"Veoma sam srećan i ponosan da budem u istom nizu sa toliko velikih, stvarno velikih pisaca i pesnika. To mi daje snagu da koristim svoj jezik, moj originalni, mađarski jezik, i zaista sam jako ponosan i veoma srećan", rekao je on.
Zahvalio je svojim čitaocima i pozvao sve da povrate sposobnost da koriste svoju maštu.
"Bez mašte život je sasvim drugačiji. Ljudi čitajući knjige postaju bogatiji i to nam daje snagu da preživimo u ovo veoma, veoma teško vreme na zemlji", kazao je on.
Vest ga je, kaže, dočekala u Frankfurtu na Majni, gde je u poseti prijatelju koji je bolestan.
"Potpuno sam iznenađen. Nisam na računao (da će dobiti Nobelovu nagradu)", rekao je pisac.
Upitan šta je njegov najveći izvor inspiracije, odgovara - gorka stvarnost.
"Veoma sam tužan kad pomislim na stanje sveta sada. I to je moja najdublja inspiracija, čovek, ljudsko biće sada - ili do sada. Ovo takođe može biti inspiracija i za narednu generaciju, ili naredne generacije u književnosti. Inspiriše me da dam nešto narednoj generaciji, da nekako prežive ovo mračno vreme, jer je potrebno mnogo više snage u nama da preživimo, nego što je bilo potrebno ranije", kazao je Laslo Krasnahorkai.
Rekao je da svoje pisanje doživljava veoma lično, da ne govori o onome što piše niti da deli svoje rukopise - jednostavno ih odnese svom izdavaču.
Jednostavno će i proslaviti neočekivanu nagradu - njegov dan je već pun neodložnih obaveza, te će možda večeras otvoriti vino i šampanjac.
