Više od jednog veka pre nego što su rođeni Pablo Eskobar i El Čapo, živela je izuzetno moćna žena koja je kontrolisala carstvo droge toliko ogromno i nezamislivo profitabilno.
Bila je to kraljica Viktorija i vodila je Britansko carstvo, piše Sem Keli, diplomirani istoričar Univerziteta Stanford, u svojoj prvoj knjizi: „Ljudska istorija o drogama – Krajnje skandalozan, ali potpuno istinit pogled na istoriju pod uticajem droga“ (Human History on Drugs –An Utterly Scandalous but Entirely Truthful Look at History Under the Influence), čije delove je preneo magazin Tajm.
Ko je bio najozloglašeniji narko-bos svih vremena? Možda mislite da je to bio Pablo Eskobar, ili možda El Čapo – ali grešite. Više od 100 godina pre nego što su se ti momci rodili, postojala je neverovatno moćna žena koja je kontrolisala carstvo droge toliko ogromno i nezamislivo profitabilno da su Eskobar i El Čapo izgledali kao sitni ulični dileri, piše RTS.
Pored toga, nije bila primorana da živi u udaljenom naselju u džungli, okružena naoružanim nasilnicima, jer je niko nije progonio. Takođe nije morala da krije svoj nezakonito stečeni dobitak od poreskih službenika, jer je prihod od njene operacije sa drogom finansirao celu zemlju.
I nije morala da brine da će biti bačena u zatvor jer su svi sa ovlašćenjem da kažnjavaju zločine vezane za drogu već bili na njenom platnom spisku.
Bila je to kraljica Viktorija i vodila je Britansko carstvo.
Kraljica Viktorija je bila veliki obožavalac droga. To verovatno nije nešto što bi se očekivalo od dosadne stare kraljice, ali to je popularna zabluda. Ljudi obično misle da je kraljica Viktorija super stara, ali u stvari, imala je samo 18 godina kada je stupila na presto i rutinski je uživala u korišćenju raznih farmaceutskih proizvoda.
Opijum je bio jedan od njenih omiljenih – ali ga nije pušila u luli. U Britaniji 19. veka, moderniji način unosa opijuma bio je da se pije u obliku laudanuma. Ova opojna doza opijuma i alkohola široko se koristila za ublažavanje bola ili nelagodnosti, bez obzira na uzrok.
Bilo je nekako kao aspirin pre nego što je postojao aspirin – ugledni lekari su ga čak preporučivali i mališanima kojima su nicali zubi. Kraljica Viktorija je pila veliki gutljaj laudanuma svakog jutra, verujući da je to savršen način da tinejdžerka kraljevske porodice započne svoj dan.
Kokain je bio još jedan od njenih dragocenih proizvoda. Nije bio ilegalan; bio je potpuno nov, a Evropljani su tek počinjali da eksperimentišu sa njim. Bilo je mnogo zabavnih i uzbudljivih načina za konzumiranje kokaina još u 19. veku, ali su kraljica Viktorija najviše volela žvakaće gume i vino.
Žvakaća guma sa kokainom bila je savršena za ublažavanje zubobolje i bolnih desni od užasne britanske stomatologije 19. veka, plus je onome ko je žvakao davala snažan nalet samopouzdanja, što je bilo odlično ako ste mlada, neiskusna kraljica koja se trudi da projektuje snažnu, asertivnu sliku.
Koristila je i nekoliko drugih droga. Prema uputstvima svog lekara, kraljica je pila tečni oblik kanabisa kako bi ublažila mesečne menstrualne simptome. A da bi se izborila sa mučnim bolom porođaja, Viktorija je sa entuzijazmom prihvatila hloroform. Držala je natopljenu maramicu na licu 53 minuta i opisala iskustvo kao „neverovatno divno“.
Kako je istoričar i autor Toni Mekmahon sumirao to u časopisu Smitsonijan: „Kraljica Viktorija, mislim da je po svim standardima volela svoje droge.“
I dok je njena lična potrošnja bila ogromna, vladarka adolescentkinja je insistirala da svoju ljubav prema lekovima podeli sa svetom – bez obzira da li su oni to želeli ili ne.
Od trenutka kada je krunisana 1837. godine, mlada kraljica je nasledila veliki problem: Britanci su pili previše čaja. To ne bi bio problem, osim ako čaj nije dolazio iz Kine. Prosečno londonsko domaćinstvo je trošilo pet odsto svojih prihoda na kineski čaj, ali Britanija nije imala čime zauzvrat da trguje sa Kinom. Kina se bogatila, a Britanija je postajala ogorčena. Britanci su očajnički želeli da pronađu nešto – bilo šta – za čim bi kineski narod žudeo.
Opijum je ispunjavao sve uslove. Britanci su ga imali na tone jer je obilno rastao u Indiji, koja je bila pod britanskom kontrolom zahvaljujući dominaciji moćne Istočnoindijske kompanije nad indijskom ekonomijom. Bio je neverovatno efikasan lek protiv bolova, što je značilo da su Kinezi bili spremni da plate neverovatno visoke cene za njega.
I što je najvažnije, stvarao je super zavisnost. Ljudi koji su koristili opijum su se gotovo odmah navikavali na njega, što je značilo da su Britanci mogli još više da podignu cenu. Britanija je godinama isporučivala opijum Kini, ali je količina eksponencijalno rasla kada je kraljica Viktorija stupila na presto.
Zahvaljujući čudu opijuma, trgovinska neravnoteža je preokrenuta preko noći. Kina je bila primorana da vrati sve srebro koje su Britanci potrošili na čaj, plus još mnogo toga. Sada je Kina, a ne Britanija, gomilala razorne trgovinske deficite.
Kina je očajnički pokušavala da zaustavi trgovinu opijumom. Opijum je već bio ilegalan u Kini, ali zakoni su se retko sprovodili, pa je sada kineska vlada počela ozbiljno da se obračunava.
Kineski car je dodelio svom glavnom čoveku taj posao. Momak se zvao Lin C'sji, i bio je naučnik, filozof, vicekralj i svestrani ljubimac učitelja. Njegova misija je bila da po svaku cenu zaustavi protok opijuma.
Pokušao je diplomatijom, ali nije uspelo. Napisao je pismo kraljici Viktoriji, učtivo ukazujući na nemoralnost onoga što je radila: Kina je isporučivala robu u Britaniju koja je bila korisna i vredna, poput čaja, svile i grnčarije – pa zašto je Britanija odgovorila slanjem Kini otrovnih lekova koji su milione nevinih ljudi pretvarali u zavisnike od opijuma?
Ali Britanska imperija nije bila spremna da se odrekne svoje unosne trgovine drogom. Jer je sada prodaja opijuma bila odgovorna za 15 do 20% celokupnog godišnjeg prihoda Britanske imperije.
Kraljica se nije potrudila da pročita pismo. To je značilo da je uporni Lin C'sji morao da pronađe drugi način da privuče njenu pažnju – pa je u proleće 1839. presreo flotu britanskih brodova, zaplenio ogromnu pošiljku opijuma i naredio svojim vojnicima da sve to bace u Južno kinesko more.
Ovog puta, kraljica je primetila. Zapamtite, imala je samo 20 godina i bila je navikla da se stvari odvijaju po njenoj volji. Zato, kada su Lin Zeksu i njegovi ljudi bacili 1.350 tona britanskog opijuma u more, reagovala je kao što bi reagovao svaki svemoćni carski tinejdžer: objavila je rat Kini, poznat kao Prvi opijumski rat.
Britanske snage su uništile kinesku vojsku i poklale desetine hiljada kineskih građana. Car nije imao drugog izbora nego da kapitulira. Potpisao je očigledno jednostrani takozvani mirovni sporazum kojim je Hong Kong predao Britancima, otvorio još više luka za opijum koji je preplavio zemlju i dao imunitet britanskim građanima koji su živeli u Kini.
Još gore, ceo svet je to posmatrao. Kinesko carstvo je dugo smatrano zastrašujućim i nepokolebljivim, ali više nije. Jedna razdragana tinejdžerska kraljica je svetu pokazala da Kina može biti poražena, i to prilično lako. Tako je počeo period koji se u udžbenicima naziva kineskim „vek poniženja“.
Tako je jedna tinejdžerka oborila uglednu drevnu civilizaciju na kolena. Mladoj kraljici je bilo u redu da bezbroj stranaca širom sveta umre, sve dok srebro teče. Upravo taj nemilosrdni, neprikriveni sebični interes učinio ju je najuspešnijim narko-bosom svih vremena.
Ipak, pošto je iskreno verovala da je kokain bezbedan, zdrav energetski pojačivač bez štetnih efekata, kraljica Viktorija je odbila da ga proda Kinezima. Bila je srećna da im proda sav opijum na svetu – hteli oni to ili ne – ali bolje da joj ne diraju kokain.
