Maketa je obećavala Srbiju u „elitnom fudbalskom društvu“, spektakle, finale evropskih takmičenja i infrastrukturu „kakvu region nema“. Nekoliko godina kasnije, umesto zajedničkog ponosa, stadion je postao jedna od najkontroverznijih državnih investicija – projekat koji više deli nego što ujedinjuje.
Ideja o nacionalnom stadionu u Srbiji nije nova. Gotovo svaka vlast poslednjih decenija govorila je o potrebi da reprezentacija dobije moderan dom. Razlika je u tome što je aktuelna vlast tu ideju pretvorila u politički projekat prvog reda – uz direktno uključenje predsednika države, koji je stadion proglasio „najlepšim u Evropi“ još dok su bageri tek počinjali da ravnaju zemljište u Surčinu.
Problem, međutim, nije u samoj ideji stadiona, već u načinu na koji se ona realizuje.
Pre svega – novac. Zvanične procene troškova menjale su se gotovo iz godine u godinu. Od početnih najava o „nešto više od 250 miliona evra“, do cifara koje danas premašuju 500 miliona, bez jasnog i transparentnog objašnjenja. U zemlji u kojoj škole i bolnice vape za ulaganjima, pitanje prioriteta nameće se samo od sebe. Posebno kada se zna da Srbija već ima nekoliko velikih stadiona koji zjape poluprazni i finansijski neodrživi.
Druga velika kontroverza tiče se lokacije. Surčin, opština na periferiji Beograda, odabran je bez javne rasprave i bez ozbiljne studije dostupne građanima. Stručna javnost ukazivala je na infrastrukturne probleme, saobraćajnu nepovezanost i dodatne troškove koje će država imati da bi stadion uopšte mogao da funkcioniše. Umesto odgovora, stigla su uveravanja – bez dokaza.
Posebno sporno pitanje jeste netransparentnost ugovora. Detalji o izvođačima radova, podizvođačima, uslovima finansiranja i eventualnim penalima gotovo su nedostupni javnosti. Novinarska pitanja često ostaju bez odgovora ili se svode na opšte fraze o „strateškom projektu od nacionalnog značaja“. U demokratskom društvu, upravo su takvi projekti oni koji bi morali biti najtransparentniji.
Nacionalni stadion je, s vremenom, prerastao sport. Postao je politički simbol – dokaz moći, brzine i „vizije“ vlasti. Svaka kritika projekta proglašavana je napadom na državu, razvoj ili sport, čime se svaka racionalna debata unapred gušila. Umesto da bude tema za stručnjake – urbaniste, ekonomiste, sportske radnike – stadion je pretvoren u binarnu podelu: za ili protiv vlasti.
A fudbal? On je ostao po strani. Reprezentacija Srbije i dalje nema jasnu strategiju razvoja, domaća liga je daleko od evropskog nivoa, a stadioni po unutrašnjosti zemlje propadaju. U tom kontekstu, megaprojekat u Surčinu deluje kao skupa fasada, iza koje nema sistema.
Možda će Nacionalni stadion zaista jednog dana ugostiti veliko finale i možda će izgledati impresivno na televizijskim prenosima. Ali beton ne može da sakrije suštinu: način na koji je ovaj projekat vođen ostavlja više pitanja nego odgovora. I upravo zato Nacionalni stadion nije samo građevina – već simbol države u kojoj se odluke donose odozgo, bez dijaloga, bez kontrole i bez jasne odgovornosti.
Od makete do betona, put Nacionalnog stadiona postao je priča o tome kako su grandiozne ideje, umesto da ujedine, još jednom podelile Srbiju.
Dušan Marković/Nova
