U Srbiju došli da zarade, završili na ulici i u dužničkom ropstvu.
Veliki broj stranih radnika koji su u Srbiju došli da rade i zarade završili su u dužničkom ropstvu i na ulici. Za neke od njih jedna banatska kuća postala je utočište. Porodica lokalnih aktivista nije mogla, kako nam pričaju, mirno da posmatra nepravdu - i otvorili su im vrata svog doma.
Ovo nije sever Afrike, već porodična kuća u okolini Zrenjanina. U njoj živi pet ljudi, koji su nevidljivi za sistem u Srbiji.
"Ovo je Ata, on je sad posle tri meseca dobio status pretpostavljene žrtve trgovine ljudima. Abanub je dostavljač Wolta koji je imao nezgodu i pošto od minimalca ne može da plaća smeštaj u Beogradu, on je ovde. Samir - on je vozač Glova koji je, nažalost, ostao i bez ID-ja i bez bilo kakvog odgovora poslodavca. Ovde je Vino. On je vozač autobusa sa Šri Lanke koga je prevario poslodavac. I Omar, kog je naša grupa dovela ovde sa jedne farme", ispričala je Tara Rukeci Milivojević iz Sindikata migrantskih radnika Srbije u osnivanju.
Omarovu sudbinu deli najveći deo cimera, jer je obrazac po kom su dolazili u Srbiju identičan. Kako bi radio za agenciju za zapošljavanje stranih radnika, morao je da se zaduži kod zelenaša u matičnoj zemlji. Žirant je bila njegova rođena sestra, nakon što im je obećano da će Omar, nakon što plate tri i po hiljade evra, dobiti radnu vizu i boravišnu dozvolu u Srbiji.
Posao - najteži, smeštaj ispod ljudskog dostojanstva
Kad je došao u Srbiju, počeo je da radi najteže fizičke poslove na farmi, a uslovi smeštaja bili su, kaže, ispod granice ljudskog dostojanstva. Tad je shvatio da je upao u zamku - da mora da nastavi da radi kako on ili njegova sestra ne bi išli u zatvor ili bili prinuđeni da prodaju sve što imaju kako bi dug bio vraćen.
Radio je dok nije doživeo tešku povredu, a kad je tražio od poslodavca da ga odvede kod lekara, kaže da ga je ovaj napao i izbacio sa farme.
"To je kao ropstvo. Nateraće vas da radite nedeljom, nateraće vas da radite kad god poželi. Pritiska vas tim dokumentom o zajmu da radite dvanaest ili petnaest sati dnevno, jer vam taj zajam visi nad glavom", rekao je radnik iz Egipta Omar Lofti.
U Sindikatu migrantskih radnika kažu - po sredi je legalizovana trgovina ljudima.
"Mi dolazimo do toga su oni u potpuno zavisnom, robovskom položaju. Čak imamo slučajeve gde im je uzet pasoš i rečeno im da im neće biti vraćen dok ne isplate taj dug. A ispostaviće se da ta osoba zapravo prodaje vizu, prodaje jedinstvenu radnu boravišnu dozvolu - to je nešto što je ilegalno i o svemu su obavešteni nadležni", kaže Tara Rukeci Milivojević.
Samo jedna agencija ugašena
Obavešteni jesu, ali zasad je, nakon brojnih prijava, samo jedna agencija za zapošljavanje stranih radnika ugašena. A pošto država nema odgovor za probleme radnika koji ostanu na ulici, nisu imali dileme - pozvali su ih u svoj dom.
"Ovo su samo ljudi koji su, nažalost, ostali bez krova nad glavom pa su sada ovde. Ja više ne mogu da prihvatim da će neka osoba biti deportovana pre nego što bilo ko drugi dođe do nje, a kad kaže, drugi, mislim policija, tužilaštvo i tako dalje", dodaje Tara Rukeci Milivojević.
Uz sudbine migrantskih radnika odrasta i njihova ćerkica, koja je još uvek u pelenama, a trošak života osam ljudi u jednoj kući je ogroman. Hranu su zato počeli da uzgajaju, a novi ukućani svesrdno pomažu.
"Mi smo odrasli baš ovako - sadili smo i uzgajali useve za porodicu. Tako da je ovaj posao lak", rekao je Ata Eshak, radnik iz Egipta.
Dodatni trošak za ovu migrantsko-banaćansku komunu je - voda. Pošto zrenjaninci vodu sa česme ne piju, samo za tu stavku porodica Rukeci-Milivojević mesečno izdvaja oko osam hijada dinara. Sve rade zajedno, ali priznaju da sa kupusom i tikvicama najbolje zna mama Jovanka.
"Svaki dan imam po jednog novog. Samo kaže 'mama, nemoj da se šlogiraš, raširićemo šator u dvorištu'. Eto to je bilo zadnje, više ne znam. Pomoći ćemo koliko možemo", kaže Jovanka Rukeci.
Šator je nikao nasred dvorišta kad je u kuću stigao poslednji stanar -Omar. Jednostavno, u ovom specifičnom utočištu više nije bilo mesta.
Miodrag Sovilj