Zvanični izveštaj Stejt departmenta upućen Kongresu SAD, kao mapa puta američke politike prema zapadnom Balkanu, potvrđuje duboku promenu pristupa prema Srbiji od odnosa opterećenog otvorenim pitanjima ka zajedničkim interesima.
Dok je pažnja svetske javnosti usmerena na rat u Ukrajini, sukobe na Bliskom istoku i rastuće rivalstvo velikih sila, jedan dokument objavljen u Vašingtonu prošao je gotovo neprimećeno. Reč je o zvaničnom izveštaju Stejt departmenta upućenom Kongresu SAD pod nazivom „United States Policy to Promote Regional Stability and Prosperity in the Western Balkans”, koji predstavlja svojevrsnu mapu puta američke politike prema zapadnom Balkanu u narednom periodu. Za Srbiju, ovaj dokument ima mnogo veći značaj nego što se na prvi pogled može učiniti.
Njegov značaj nije u pojedinačnim formulacijama, već u činjenici da potvrđuje duboku promenu pristupa Vašingtona prema Srbiji – od odnosa koji je godinama bio opterećen otvorenim pitanjima ka odnosu koji se sve više zasniva na zajedničkim interesima, strateškom dijalogu i dugoročnoj saradnji. Upravo zato ovaj dokument vredi čitati ne samo kroz ono što eksplicitno saopštava, već i kroz pravac u kojem usmerava buduće odnose Srbije i Sjedinjenih Američkih Država.
Najpre, dokument potvrđuje nešto što se već moglo naslutiti iz prvih meseci rada nove američke administracije – era „izgradnje država”, međunarodnog tutorstva i beskonačnih procesa političkog nadzora nad Balkanom polako odlazi u prošlost. U jednoj od ključnih rečenica navodi se da je „period američkog nation-buildinga završen”.
Na prvi pogled reč je o jednoj formulaciji u opširnom administrativnom dokumentu. Međutim, ona zapravo otkriva značajnu promenu u načinu na koji Vašington danas posmatra zapadni Balkan i svoju ulogu u regionu.
Drugim rečima, Sjedinjene Američke Države više ne žele da budu upravnik regiona. Njihov fokus sada je na stabilnosti, ekonomskim interesima, investicijama i partnerstvima koja donose konkretne rezultate.
Upravo u tome leži najveća razlika u odnosu na većinu dokumenata koji su prethodnih dvadeset godina definisali američku politiku prema Srbiji. Tokom dve decenije nakon demokratskih promena 2000. godine, Srbija je u velikom broju američkih izveštaja, strategija i kongresnih rasprava uglavnom posmatrana kroz tri teme:
Kosovo, demokratizaciju i usklađivanje spoljne politike sa Zapadom. Fokus je bio na reformama, političkim uslovima i pitanjima koja su često predstavljana kao prepreke daljem razvoju odnosa. Posebno nakon početka rata u Ukrajini 2022. godine, znatan deo američkih analiza Srbiju je posmatrao pre svega kroz prizmu odnosa s Rusijom.
Raspravljalo se o sankcijama Moskvi, energetskoj zavisnosti, ruskom medijskom uticaju i usklađivanju sa spoljnopolitičkim pozicijama Evropske unije. U pojedinim dokumentima Kongresa i uticajnih istraživačkih centara Srbija je često predstavljana kao izazov koji treba rešavati ili kao država čije ponašanje zahteva dodatni međunarodni pritisak.
U novom dokumentu ton je potpuno drugačiji. Srbija se ne pojavljuje kao problem koji treba rešiti, već kao partner s kojim se mogu ostvarivati zajednički interesi.
Možda najvažnija rečenica nalazi se u delu koji govori o budućim aktivnostima američke administracije: „Administracija planira da tokom 2026. godine održi dijaloge sa Severnom Makedonijom i Srbijom.” Naizgled tehnička formulacija zapravo ima veliku političku težinu.
To znači da je strateški dijalog između Srbije i Sjedinjenih Američkih Država postao deo zvanične politike američke administracije. Takvi formati po pravilu se uspostavljaju s državama s kojima postoji namera da se odnosi podignu na viši nivo i institucionalizuju. Sama činjenica da se Srbija nalazi među državama s kojima administracija planira institucionalizovani dijalog govori više od brojnih političkih izjava i diplomatskih saopštenja.
Iz razgovora koje mesecima vodimo u Vašingtonu s predstavnicima administracije, Kongresa, poslovne zajednice i vodećih tink-tenk instituta može se primetiti značajna promena fokusa. Srbija se danas sve češće posmatra kroz prizmu energetike, razvoja infrastrukture za veštačku inteligenciju, data centara i regionalne stabilnosti, a sve ređe isključivo kroz otvorena politička pitanja iz prošlosti.
Nije slučajno što su energija i digitalna infrastruktura postale jedne od najvažnijih tema u američkim političkim i poslovnim krugovima. U eri veštačke inteligencije, dostupnost energije postaje jedan od ključnih preduslova tehnološke konkurentnosti i ekonomskog razvoja.
Upravo zato je ambasada Republike Srbije u Vašingtonu tokom proteklih meseci nastojala da dodatno afirmiše razvojne potencijale Srbije, njene infrastrukturne kapacitete i strateški značaj za region. Činjenica da se iste teme danas nalaze i među prioritetima navedenim u dokumentu Stejt departmenta pokazuje da takav pristup nije bio bez rezultata.
Jednako važan segment dokumenta odnosi se na ekonomiju i energetiku. Američka administracija zapadni Balkan posmatra kao region sa značajnim ekonomskim potencijalom, važnim transportnim koridorima, prirodnim resursima i rastućim tehnološkim sektorom. U tom okviru Srbija zauzima posebno mesto. Još značajniji je energetski deo dokumenta.
Kao osnova buduće saradnje navodi se međudržavni sporazum Srbije i SAD o energetskoj infrastrukturi iz 2024. godine. Pominju se američki tečni prirodni gas, nuklearna energija, mali modularni reaktori, hidroenergetski projekti i nova infrastruktura koja bi trebalo da poveže region s evropskim energetskim tržištem.
Nije slučajno što upravo energetika zauzima centralno mesto u dokumentu. Vašington danas energetsku bezbednost posmatra kao pitanje nacionalne bezbednosti, ekonomske konkurentnosti i geopolitičke stabilnosti.
U tom smislu Srbija se prepoznaje kao važan partner, a postojeći sporazumi i projekti predstavljaju osnovu za dalju saradnju. Sve ukazuje na to da će upravo energetika predstavljati prvi i najvažniji stub budućeg strateškog dijaloga Srbije i Sjedinjenih Država.
U tom kontekstu značaj dobijaju i veliki infrastrukturni i energetski projekti koji mogu doprineti dugoročnoj stabilnosti i povezivanju regiona. Među njima se često pominje i projekat „Đerdap 3”, koji bi mogao da unapredi kapacitete za skladištenje energije i dodatno ojača energetsku bezbednost Srbije i regiona.
Posmatrano iz Vašingtona, ovakvi projekti imaju širi značaj od samih investicija, jer se uklapaju u koncept energetske sigurnosti, tehnološkog razvoja i regionalnog povezivanja. Posmatrano iz tog ugla, energetska saradnja Srbije i Sjedinjenih Američkih Država više nije samo pitanje pojedinačnih projekata. Ona postaje jedan od ključnih elemenata budućeg strateškog partnerstva dve države.
Tek nakon toga dolazi drugi važan segment – bezbednosna saradnja. Administracija eksplicitno navodi da će nastaviti da proširuje bezbednosnu i odbrambenu saradnju sa Srbijom. Upotrebljen je izraz „expand”, odnosno proširiti, a ne samo održavati postojeći nivo saradnje.
To potvrđuje da saradnja Srbije i SAD u oblasti odbrane više nije sporedna tema, već jedan od ključnih stubova bilateralnih odnosa. Od partnerstva s Nacionalnom gardom Ohaja do zajedničkih obuka, vojnog obrazovanja i potencijalnih novih projekata, prostor za unapređenje saradnje očigledno postoji.
Posebno je značajno što se ovakva formulacija pojavljuje u dokumentu administracije koja istovremeno insistira na većem preuzimanju odgovornosti evropskih partnera za sopstvenu bezbednost. U tom kontekstu Srbija se ne posmatra kao izazov, već kao partner s kojim je moguće graditi obostrano korisnu saradnju.
Važan deo dokumenta odnosi se i na regionalnu stabilnost. Sjedinjene Države potvrđuju podršku normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine, ali je način na koji je to formulisano znatno drugačiji od ranijih pristupa. Govori se o potrebi postizanja „pregovaranog i održivog sporazuma prihvatljivog za obe strane”.
U tekstu se ne mogu pronaći formulacije koje su prethodnih godina često predstavljale polaznu osnovu za razgovore o Kosovu. Naglasak je stavljen na pregovore, održivost rešenja i prihvatljivost za obe strane, što predstavlja primetno drugačiji ton od onoga na koji smo navikli. To ne znači da je pitanje Kosova izgubilo značaj za američku administraciju. Ali znači da ono više nije jedina prizma kroz koju se posmatra Srbija.
Možda je upravo to najveća promena sadržana u ovom dokumentu. Prvi put posle mnogo godina Srbija se u jednom važnom zvaničnom dokumentu američke administracije ne posmatra gotovo isključivo kroz pitanje Kosova, demokratskih reformi ili odnosa s Rusijom.
Umesto toga, u prvi plan dolaze oblasti u kojima postoje zajednički interesi – energetika, trgovina, infrastruktura, investicije i bezbednost.
Naravno, dokument veoma jasno identifikuje Rusiju i Kinu kao glavne izazivače američkih interesa u regionu. Moskva se optužuje za korišćenje energetskih poluga, političkog uticaja i podsticanje nestabilnosti, dok se Kina posmatra kroz prizmu ekonomskog prodora, kredita i infrastrukturnih projekata.
Međutim, ni u tom delu Srbija nije predstavljena kao problem. Naprotiv. Srbija se pojavljuje kao država s kojom Sjedinjene Američke Države žele da sarađuju upravo u ostvarivanju svojih strateških ciljeva u regionu.
Značaj dokumenta postaje još jasniji kad se uporedi s brojnim predviđanjima koja su se tokom proteklih meseci mogla čuti u Srbiji. Nakon usvajanja NDAA (National Defense Authorization Act), godišnjeg zakona kojim Kongres definiše prioritete i finansiranje američke odbrane za fiskalnu 2026. godinu, deo domaće političke i medijske scene s velikom sigurnošću najavljivao je uvođenje američkih sankcija političkim i privrednim akterima u Srbiji.
Istovremeno su se pojavljivale tvrdnje da Vašington priprema novu inicijativu za konačno rešavanje pitanja Kosova i da će uslediti snažan diplomatski pritisak na Beograd. Međutim, sadržaj zvaničnog dokumenta Stejt departmenta pokazuje drugačiju sliku. U njemu nema najava novih sankcija, ultimatuma niti povratka politici međunarodnog tutorstva koja je decenijama oblikovala pristup regionu.
Umesto toga, naglasak je stavljen na ekonomsku saradnju, energetsku bezbednost, infrastrukturno povezivanje i razvoj institucionalnih partnerstava.
To, naravno, ne znači da između Srbije i Sjedinjenih Američkih Država više nema otvorenih pitanja niti da su sve razlike prevaziđene. Ali znači da se odnosi sve više posmatraju kroz oblasti u kojima postoje zajednički interesi i obostrana korist. Upravo zato je ovaj dokument važan. Ne zbog pojedinačnih formulacija, već zato što ukazuje na pravac u kojem se kreće američka politika prema Srbiji. Taj pravac danas je više usmeren ka partnerstvu nego ka uslovljavanju, više ka zajedničkim projektima nego ka sporovima iz prošlosti.
Da li će taj potencijal biti pretvoren u trajno strateško partnerstvo zavisiće od odluka koje će u godinama pred nama donositi i Beograd i Vašington. Ali prvi put posle dugo vremena, pravac kretanja odnosa izgleda jasnije nego ikada.
Piše za Politiku ambasador Srbije u SAD Dragan Šutanovac
