Na pitanje zašto smo čekali više od 53 godine na misiju sa ljudskom posadom koja će se uputiti ka Mesecu, kaže da su takve misije prilično zahtevne, koštaju mnogo i rizične su.
Kako dodaje, prve Apolo misije su uradile ono što im je i bila namena - mnogo smo naučili o Mesecu, ostavili smo opremu tamo, uzeli uzorke koji se i dalje analiziraju, te posle toga više nije bilo potrebe da se ljudi tome izlažu i mogla je dalje da se prepusti situacija robotskim misijama.
"E, sada se naše znanje o Mesecu promenilo, južni pol Meseca je postao interesantan, tamo može da se nađe voda. To znamo iz satelitskih posmatranja, ali dok ne odete ne možete to da proverite", navodi.
Kaže i da su ljudi počeli da razmišljaju i o putu dalje - do Marsa.
"Ali, da bismo došli do Marsa, 'ajde prvo da utvrdimo gradivo na Mesecu. Prvo te stvari moramo da naučimo u blizini, da bismo mogli to da primenimo dalje", ocenjuje.
Ističe da je Artemis II proba pred sletanje na Mesec i ova misija treba da testira nove sisteme, u koje spada i letelica Orion.
Podseća da je tek Apolo 11 sleteo na Mesec, a sve pre toga su bile probne misije.
Na pitanje šta je sve potrebno posadi da bi mogla da izdrži ovaj let, kaže da je to na prvom mestu fizička spremnost, jer su izloženi ekstremnim uslovima pri poletanju, sletanju, u uslovima bestežinskog stanja u svemiru.
Svako ima svoju ulogu
Ukazuje da svako u posadi ima svoju ulogu, odnosno da je svako pažljivo odabran da radi tačno određeni posao.
Prema njenim rečima, moraju da budu obučeni za mnoge stvari, podsetivši da je misija Artemis II na uzletanju imala problem sa toaletom, "pa su tu morali nešto da popravljaju".
No, zahvaljujući novoj tehnologiji, imaćemo fantastične snimke površine Meseca i Zemlje, od kojih smo neke već mogli da vidimo. Navodi i da je najzahtevnije bilo samo lansiranje.
"Sve katastrofe koje su se do sada desile, da je posada poginula, bile su na poletanju", podseća.
Kritičan deo je sam povratak, dodaje.
U principu, na samoj letelici je većina stvari automatizovana, kaže, ali piloti imaju mogućnost donekle da koriguju stvari, odnosno da upravljaju motorima za eventualne korekcije putanje. Da bi sve vreme upravljali letelicom bila bi im potrebna ogromna količina goriva, a oni je nemaju. Dodaje da je suštinski, sve osim kapsule, gorivo.
U organizacionom smislu mora da se misli na mnogo stvari, dodaje. Sama kapsula u kojoj se nalaze četiri astronauta, među kojima je i jedna žena, veličine je pet puta tri metra, što je, ocenjuje, prilično skučeno.
Da bi ostali mentalno zdravi, moraju da budu dosta dobro uigrani, navodi. Takođe, veliki problem je i gubitak mišićne mase, što se dešava u bestežinskom stanju, tako da oni treba u tako skučenom prostoru i da vežbaju.
Nauka jednaka za sve
Šta znači to što je u posadi i jedna žena - Kristina Kuk, Prodanović ocenjuje da je to velika stvar za žene u nauci, jer pokazuje da je nauka jednaka za sve.
Podseća da su muškarci bili prvi astronauti, i sve što je pravljeno, pravljeno je za muškarce, počev od toaleta, odela, ali, dodaje, sada se to menja.
A na to kako je odlučila da se odmetne u vode astrofizike, kaže da je njeno veliko iskustvo u radu sa decom pokazalo da decu najviše interesuju svemir i dinosaurusi.
"Ja sam bila ta svemirska ekipa", kaže sa osmehom.
O teorijama zavere
O tome da li su se teorije zavere poslednjih godina raširile, što je oprečno velikom razvoju nauke i dostupnostima njenih rezultata, ona kaže da je razgovarala sa kolegama koje to istražuju, i da oni smatraju da nisu, nego su samo vidljivije i glasnije, čemu posebno doprinose društvene mreže.
"Ranije ste znanje tražili u institucijama, bibliotekama, knjigama. Sad imate internet, a to automatski znači da ne mora neko da bude naučnik, može da napiše blog i da prodaje pseudo nauku. Internet nam je dao s jedne strane slobodu, ali s druge strane nosi rizik da se ljudi koji nemaju kredibilitet predstavljaju kao da ga imaju", poručuje.
Dodaje da su naučnici najčešće obuzeti svojim poslom, dok su ovi drugi glasniji, pa deluje kao i da ih ima više.
Nauka i društvene mreže
Međutim, njoj je cilj da nauku približi što širem krugu ljudi i da pokaže da ona nije nikakav bauk.
Na Instagramu i Tik Toku je napravila digitalnu radionicu, i seća se, jedan od prvih videao je imao više hiljada pregleda, iako ona nije imala pratilaca.
Tada je shvatila da mreže omogućuju i da sadržaji koje nisu nužno tražio dođu do tebe i svide ti se.
Kakva su predavanja u Americi
Pričala je i o svojim doktorskim studijama u Americi.
Kaže da su tamo predavanja zanimljiva, mogu da budu kao spektakl, šou, a da nema ništa loše u tome.
Prema njenim rečima, za nju je to bilo nešto sasvim drugačije od osnovnih studija u Srbiji, gde su predavanja mnogo rigidnija, nije tako bliska komunikacija između profesora i studenata, kao u SAD, niti su studenti tako otvoreni i aktivni u predavanjima.
Podkast "Nauka u kadru"
Dotakla se i svog podkasta "Nauka u kadru", gde sa gostima analizira nauku u naučno-fantastičnim filmovima, odnosno, koliko je autentično primenjena.
Na prvom mestu joj je film "Kontakt", Roberta Zemekisa iz 1997. godine, u kojem smatra da je nauka najbolje prikazana.
Upitana da li misli da ima života van naše planete, rekla je da veruje da ima, "jer postoji 400 milijardi zvezda u galaksiji, svaka od njih ima planete".
"Čak i u Sunčevom sistemu ima nade da se negde krije život. Najverovatnije ćemo prvo naći, ako nađemo, dokaze nekog primitivnog oblika života. Oni su mnogo otporniji, kompleksni oblici kao mi su mnogo osetljiviji. E, sad, da li postoje oni s kojima možemo da pijemo kafu - možda", duhovita je Prodanović.
