cerait helping your business grow big

Čuvanje srpskog jezika i pisma u rasejanju i uloga matice iseljenika u tome

Sigurna sam da se sećate popularnosti koju je početkom ovog veka doživela knjiga “Zavještanja Stefana Nemanje”, posebno “Zavještanje o jeziku”. Iako se radi o filosofsko-poetskom traktatu savremenog autora Mile Medića, čitaoci su veoma brzo poverovali da se radi o izvornom kazivanju Stefana Nemanje. Zavještanje o jeziku se čitalo na školskim priredbama i svečanostima, i sve češće se objavljivalo bez navođenja imena autora. Tako je rođen savremeni mit o tome kako nam Nemanja posle mnogih vekova šalje upozoravajuće poruke o tome kako treba da čuvamo sve ono što je sveto jednom narodu: zemlju, grobove, jezik i pismo, ime, veru, crkvu...

I u matici i u rasejanju se o zaveštanjima se govorilo i pisalo, i bilo je ponekad teško uveriti ljude da se ne radi o izvornom rukopisu.

Želeli su da veruju. Srbi i u matici i u rasejanju žele da veruju da se srpski identitet može i mora očuvati, i da je negovanje jezika i pisma jedan od pouzdanih puteva da se to i postigne.

Zato se pojavio mit o Nemanjinim porukama. Bilo da se to desilo smišljeno, kao marketinški potez, bilo da se dogodilo spontano - jedno je sigurno: značajan broj Srba je po prvi put počeo da aktivno razmišlja o ličnoj i zajedničkoj odgovorosti koju imamo u odnosu na kulturu i posebno na srpski jezik.

Prema tome, ima nas koji brinemo, a jezik i pismo su nam pritom i dalje u krizi. Ko onda ne brine? Institucije? Pojedinci? Odgovor na to pitanje bi tražio ne samo mnogo vremena, nego i celu jednu armiju stručnjaka, koji bi analizirali, zaključivali, preporučivali. Takav pristup bi svakako doveo do toga da se oni koji ne čine ništa, ili ne čine dovoljno, ili pak štete očuvanju jezičke baštine prozovu i pozovu da to počnu da rade. Iskreno se nadam da će do toga doći.

A u međuvremenu, zašto ne bi svako od nas učinio onoliko koliko može?

Često čujem da smo mi u dijaspori bolji u očuvanju jezika i pisma nego oni u matici. Dijaspora? A zašto ne rasejanje? Da krenemo od tuđica, koje nisu tuđe ni onima koji su ostali, ni nama koji smo otišli.

Problem sa tuđicama u srpskom jeziku i nerazumevanje razlike između sve neophodnijih internacionalizama i stranih reči koje su postale sastavni deo našeg jezika, s jedne, i pozajmica za koje imamo odgovarajuću srpsku reč, s druge strane, jedna su od najvećih nevolja s kojom danas imamo posla. Čemu služe tuđice za koje postoje srpske reči? Čemu koristi latinica i, još gore, ćelava ili ošišana latinica, ona bez dijakritičkih znakova, kad imamo svoje savršeno i, ne zaboravimo, zvanično pismo? Da nas svet bolje razume? Besmislica. Ako hoćemo da nas svet razume, koristimo usluge prevodilaca, ne prevodimo samo pojedine reči. Isto je i sa izgovorima za korišćenje latinice. Svet nas neće više ni voleti, ni poznavati, ni poštovati ako pišemo njima nerazumljiviv srpski jezik latinicom.

Podsetimo se da su Vuk Stefanović Karadžić i njegovi sledbenici, Đura Daničić, Stojan Novaković, Ljuba Stojanović i Aleksandar Belić, poštovali načelo: gde je to moguće, koristimo reči iz narodnog govora, a pozajmice treba svesti na najmanju meru.

Nedavno je na Vukovom saboru u Tršiću Emir Kusturica govorio o tome kako je ćirilica od matičnog pisma Srba i uporišta nacionalnog identiteta postala "građanin drugog reda". Bilo je to pravo mesto za takav govor, a, bogami, i krajnje vreme da se to glasno kaže.

Pritom ne smemo zaboraviti da smo istorijski ne tako davno koristili dva pisma. I da smo odrasli i vaspitavani u tom duhu, naučeni da je prednost što možemo da bez problema koristimo oba pisma i da je to retkost u svetu. Istina je da to nije retkost, kao što je istina da je danas, decenijama posle raspada bivše SFRJ, koja je negovala bratstvo i jedinstvo dva pisma, u kome je jedno ipak bilo, kako bi Orvel rekao, jednakije od drugog, ova teza prevaziđena i sa pravne strane problematična. Takođe ne smemo zaboraviti da je nacionalni identitet srpskog naroda usko povezan sa njegovim pismom, ćirilicom. I pored toga, neka istraživanja pokazuju da ćirilicu u matici koristi manji deo srpskog stanovništva, samo oko 20 odsto.

Ako je u Srbiji drugo pismo - kakvo je stanje sa ćirilicom u rasejanju?

Ako su u Srbiji tuđice preplavile i govor, i glasila, i knjige - šta ostaje nama u rasejanju?

Teško je reći, jer statističke podatke nemamo. Postoji pretpostavka da je, bar kod starije emigracije, stanje jezika bolje nego u matici, bar tamo gde maternji srpski jezik nije napušten i zamenjen jezikom nove domovine. Razlog je očigledan: dok su se u državama nastalim posle raspada Jugoslavije koplja lomila (i još uvek se lome) oko nasleđa komunističkog perioda, koje uključuje i pisanu baštinu, Srbi u rasejanju su se suočili sa jednim sasvim drugačijim izazovom: kako u svetu drugačijih vrednosti i prioriteta očuvati ono što su poneli od kuće i što im je drago i sveto. 

Organizovanje u okviru crkve, kulturno-umetničkih društava i škole srpskog jezika pomoglo je i pomaže da i van Srbije ostanemo Srbi. Ali, ono što je još važnije od bilo koje organizacije ili zajednice je porodica, i to mogu da posvedočim iz prve ruke, jer se godinama u Torontu bavim nastavom srpskog jezika i književnosti i srela sam se sa porodicama koje su uspele da, i u najtežim ekonomskim i ličnim trenucima, svom potomstvu ostave ono što u novoj domovini samo od roditelja mogu da dobiju, a to je svest o poreklu i pripadanju u širem istorijskom i kulturološkom smislu.

Tako se, po mom dubokom uverenju, čuva jezički identitet: polazeći od sebe, od pojedinačnog, a ne od opšteg. Položaj jezika i pisma u rasejanju, onako kako ga poznajem iz ličnih susreta i rada sa našim ljudima, ne može i ne sme da zavisi samo od zvaničnih institucija. One su došle dugo posle prvog iseljenog Srbina, nisu ga čekale u luci, kada je silazio sa broda i prvi put dotakao tle nove zemlje.

Iako je generacija iseljenika kojoj i ja pripadam imala sasvim drugačije iskustvo nego prvi doseljenici, jer je u to vreme već postojao centar za pridošlice i skoro svako je imao nekoga ko ga je tog prvog dana sačekao na aerodromu, pa je, posle dirljivog Njelcome to Canada, čuo još dirljiviju dobrodošlicu na svom maternjem jeziku - isto važi i za nas i za one koji sad dolaze, ili koji će tek doći: ako u sebi ne ponesete to seme iz koga ste nikli, progutaće vas novi jezik i drugačija kutura. Trudićete se da se što pre uklopite, što je više nego neophodno, ali ćete bez te klice, živeći u rasejanju, izgubiti deo sebe.

Često mislim kako ta lepa srpska reč RASEJANjE nosi u sebi i jednu nostalgičnu notu konačnosti. Značenje ove imenice sugeriše da smo rasuti, razbacani, da smo se rasuli na sve strane, da smo tu i tamo rastureni po svetu. Da će nam novo seme nići upravo tamo gde smo rasuti i da će to biti pogubno za srpstvo.

Ali, ono što je razbacano i rasuto, može se i prikupiti, i to ne samo povratkom u maticu, što je sve češći slučaj. Možemo se okupiti oko matice, s njom povezati tako da delujemo kao celina, da se ne osećamo otuđeno i zaboravljeno.

Naši ljudi u rasejanju nisu tužni slučajevi srpskih duša koje lutaju i nadu nalaze samo u starom kraju. Svakako ima i takvih životnih priča, ali ne zaboravimo da smo u novu zemlju došli sa svojim znanjem, iskustvom, moralnim vrednostima, radnim navikama, i da smo postali značajan deo zajednice u kojoj živimo, da smo se ovde ostvarili u ličnom i profesionalnom smislu, a da pritom mnogi od nas nisu izgubili vezu sa svojim korenima, kulturom, jezikom.

Činjenica da postoji Matica iseljenika i Srba u regionu i da nas ona sve češće i čvršće okuplja, već dugo donosi preko potrebne promene u tome kako matica gleda na iseljenike i kako mi u rasejanju vidimo Srbiju.

Srpski književnici u Ontariju i Torontu, gde živim već preko dvadeset godina, većinom svoje knjige objavljuju kod srpskih izdavača. To znači i da se naše knjige u matici promovišu, koliko god to prilike dozvoljavaju.

Saradnja sa našim piscima, kritičarima, esejistima i lektorima u matici je jaka, ali i u rasejanju imamo stručne ljude, koji su voljni da pomognu u nastanku knjige i njenom plasmanu. Jedan od primera za to je gopođa Katarina Kostić, književnica koja već godinama kao mentor nesebično pomaže piscima u Kanadi.

Za svaku pohvalu je i upotreba ćirilice u glasilima, kao što su “Novine Toronto”, časopis “Ljudi govore”, a odnedavno i “Slovo”, kao i u udruženjima, kao što je “Desanka Maksimović”. Ali, uz časne izuzetke, većina objava naših društava, organizacija i pojedinaca je i dalje na latinici.

Mi možemo i moramo da učinimo i bolje i više, jer je nova tehnologija u velikoj meri odmogla široj upotrebi ćirilice. Tu je, međutim, došlo do značajnog napretka i danas gotovo da nema tehnoloških prepreka korišćenju srpskog jezika i pisma. Ipak, na društvenim mrežama, kao i u elektronskoj prepisci i obaveštenjima, i dalje bez konkurencije vlada ćelava latinica.

Napominjem da naših iseljenika ima u svim kanadskim provincijama i teritorijama, ali o položaju srpskog jezika i pisma na tim mestima ne mogu da govorim jer s njim nisam dovoljno upoznata. 

Pojedinačno osvešćivanje je neophodno, to zavisi od nas samih. Ali, na nivou zajednice moramo usmeravati jedni druge i tako pomagati očuvanju naše kulture i pismenosti. U tome zvanične organizacije, posebno one iz matice Srbije, imaju veliku i značajnu ulogu.

Naš cilj bi trebalo da bude povezivanje udruženja i grupa u rasejanju sa odgovarajućim organizacijama u Srbiji.

U tome nam Matica iseljenika može mnogo pomoći. Inicijativa još uvek često potiče od pojedinca i zasniva se na ličnim poznanstvima. Imam utisak da veliki broj naših zemljaka u Kanadi i dalje ne zna sve načine da ostvari saradnju, niti kome da se obrati.

 Zato, kad je uloga Matice iseljnika u pitanju, predlažem da prvi korak bude iscrpno i tačno obaveštavanje o svemu što nam stoji na raspolaganju, o programima, planovima i događanjima, uključujući posete, razmene i humanitarne akcije.

Nije dovoljno prikupljati finansijska sredstva od nas koji živimo u inostranstvu, ma koliko mi bili voljni da pomognemo. Potrebno je da radimo zajedno i da obe strane osete boljitak kao rezultat te saradnje.  

Život u dve domovine, na dva jezika, u dva savim različita geografska i kulturna podneblja, može da u nama ostavi osećaj da smo raseljena bića. Ako se veze sa Srbijom ne neguju, to će se i desiti. Ako ih budemo održavali i u saradnju ulagali svoje vreme, znanje i talenat, osetićemo bogatstvo koje proizlazi iz tog spoja.

 Jedni od drugih imamo šta da učimo, jedni kraj drugih da rastemo i postajemo bolji. U 21. veku fizičke razdaljine nisu prepreka, a to pokazuje i ovo naše zajedničko veče na kome smo okupljeni oko istog cilja.

 

Dušica Ivanović,

Toronto

(Obraćanje na Svečanoj akademiji povodom

70. godišnjice postojanja “Matice iseljenika Srbije” 

SPC "Sveti Jovan", Paterson, SAD)

U Patersonu, SAD, je 28. septembra održana Svečana akademija povodom 70 godina postojanja Matice iseljenika i 10 godina rada Književne radionice Kordun. Veče je organizovano u prostorijama SPC "Sveti Jovan", a specijalni gost je bio predsednik Matice Miodrag Jakšić. Ilija Šaula, književnik i organizator ove svečanosti, okupio je učesnike iz Srbije, Kanade i SAD, koji su govorili o saradnji rasejanja i matice, o sadašnjem stanju i planovima za budućnost i posebno o čuvanju jezika i pisma.

 

Dušica Ivanović,
Novine Toronto, broj 
1584
Toronto 
03. Oktobar 2019.
Oglasite se na našem sajtu, preko naše e-liste, u štampanom izdanju Novina kao i u internet Srpskom poslovnom imeniku.  Povoljni paketi za promociju vaše kompanije. 416.892.9882

Oglasite se na našem sajtu, preko naše e-liste, u štampanom izdanju Novina kao i u internet...

POSLOVNI IMENIK

Srpski poslovni imenik, koji izdaju Novine Toronto, jedinstveno je izdanje u kojem se...

RECEPTI

Ishrana zauzima važno mesto u životu ljudi. Živimo u eri nedostatka vremena koje se...

FINANSIRANJE

Praktičnim znanjem, iskustvom i kao Lender i kao Broker, Dragana Jovanović, serijom...

Krsna slava je prastari običaj u kome se, uz posebne obrede i gozbu, proslavlja hrišćanski...

Znate li šta se dogodilo na današnji dan u istoriji? Novine vam donose najzanimljivije...

Preporuke