OČIMA DRAGANA BOŽIĆA - ŠIROM ZATVORENIH ZA PREPOZNATLJIVI SVET

Ova godina je bitna u stvaralačkom opusu Dragana Božića, 50 godina bavljenja slikarstvom, dobijanje zlatne značke za nesebičan, predan i dugotrajan rad i stvaralački doprinos u širenju kulture i štampanje Monografije Grafika.

“Pripremio sam oko stotinu radova za ovu priliku ali obzirom na kapacitet galerije izložio sam samo grafike tako da planiram da jednom drugom prilikom predstavimi  ulja na platnu”, kaže Dragan Božić. 

Vrlo interesantan koncept samog programa, mladi ljudi koji su bili prisutni, neki novi klinci koji su čitali poeziju, (miks engleskog i nezaobilaznog srpskog jezika), zadovoljio je ukus šarenolike publike Srba ,Rusa, Kanadjana i Italijana.

Sve je divno začinio Maestro Carmen Spadea izvodeći maestralno kompozicije "Viena Sul Mar", "Lacumprasita", "Bella Cao" i još mnoge druge.

U program su učestvovali: Marina B. koja je čitala je Jesenjina, Aleksandar B. je čitao predgovor za Monografiju Bob Dilana i Dimitrije P. koji je čitao Jovana Dučića. Program je vodio Dusko A. 

O grafikama je govorio Radomir Gajić, istoričar umetnosti I književnik.

‘Svaka retrospektiva rada i radova određenog umetnika, svako sagledavanje pređenog,  po sebi, zaziva brojna i često oprečna osećanja. Umetnik je uvek, prvenstveno, ponosan na svoj dugogodišnji rad i problematiku koju je pred sebe postavljao, da je rešava tokom godina.

Ali, umetnik je – time što je umetnik, dakle nesmirivi tragač za univerzalnim označenjem svog i posmatračevog sveta – i duboko zapitan nad mnogim ostvarenjima koja je dosegao kao rešenja, makar i privremena, a koja ga sada, kao neprolazne rane na bitke, potsećaju na prođene emotivne borbe i lomove.

Na ovim zidovima, pred nama je duša Dragana Božića isceđena tokom minulih 40 godina u grafičke listove, serigrafije, monotipije... – na svoj način, sve su ovo radovi koji u toku svoje realizacije zahtevaju značajnu agresiju, u pokretu stvaraoca prema materijalu u kome se ostvarenje realizuje.

Grafika ne može bez grebanja metalne ploče niti bez pritiska prese, serigrafija nikad bez ceđenja boje kroz tkaninu, monotipija još i većim pritiskom boje da bi prodrla kroz svilu.

U minulih 40 godina, kako u životu mnogih, sabranih pod kanadskim nebom, tako i u životu Dragana Božića, bilo je, i još ima, mnogo razloga za agresiju. Istrzanje iz obećanog i utvrđenog opšteg mira, ratna otrgnutost od kućnog ognjišta, iseljavanje u drugi svet kojim se samo prikriva izgon... sve to i drugo tragično, bilo je izvor da se životu uzvrati udarac kanalisanjem agresivnog naboja i ostvarenjima koja, i nad svim tim, daju čoveku nadu, daruju mu bar na kratko osećanje smisla. Agresija je bila nužna, a ni jedna nužda nije greh.  

Teško je danas – u ovom svetu i ovakvom dobu – biti umetnik, a ne prodati svoj rad na ekonomskoj pijaci ili ne podati  svoje stvaralaštvo opštim tuđim, nastranim idejama. Onih koji sebe zovu umetnivcima, mnogo je.

 Istinski kreativnih stvaralaca – po kojima će, ovo vreme, beležiti duhovne prostore umetnosi – jako, jako je malo. Svako ko se dočepa boja i kista želi sebe da nazove umetnikom i tako se i predstavlja, a da nije ni završio bojanje prvog platna.

Da bi slikar ostvario jedno apstraktno platno najvažnije, u tom nastojanju, jeste da zna, da dobro poznaje svoje elemente. A element svakog slikarskog rada, nastojanja stvaraoca, umetničkog istraživanja – jeste boja, kolorističnost, pre svega, a potom forma, uobličenje, koje ta boja ostvari kao i – vrlo važno! – tonaliteti boje, u svojim nanosima, kao iskazi emotivnog naboja stvaraoca.

 Opredmećeno, u rukama stvaraoca, alati tih elemenata su – kist i paleta. Tonaliti boje čine pokret boje u apstraktnom iskazu. Upravo uobličenje odvaja apstraktni rad od formalno ovosvetovnog, oblično slutivog,  navodno, realno prepoznatljivog. Kao u poeziji vrši se, pokušava se, nastoji se da se izvrši objektivizacija subjektivno doživljenog sveta umetnika, kako tehnikom toliko i dimenzijama ostvarenja.

Apstraktno znači odvojeno od formalno prepoznatljivog. Ali odvajanje se vrši unutrašnjim, osećajnim čulima – i opažajnim aparatom kojim posmatramo delo – i te kako slutivog. Apstraktni radovi su dosezi mašte stvaraoca i njegovih umnih procesa kroz samo, ne racionalne, već i uopšte nemišljene postupke u interakciji sa podlogom. Delo ostvaruje isključivo emocija – emocije, a najmanje racionalnost. Ovde su snažni tragovi dubokih emotivnih preživljavanja Dragana Božića.

Prvi dodir Dragana Božića sa „slikarskom akcijom“ bio je kroz boju. Tamo negde, u nekom sarajevskom detinjstvu, kasnih pedesetih minulog veka, otac mu je poklonio stari bicikl i dao mu neke farbe, rekavši mu:

 „Ti mu ugradi dušu i daj mu život to će biti najljepše bicuklo u okolini.“ I dečak je tako i učinio – svojim energetskim nabojem, žudno željan brzine – kao ideje, farbama koje su mu bile na raspolaganju obojao je bicikl u svoj kolorit.

Prva lekcija je bila savladana – boja daje život predmetu i time utvrđuje dušu obliku. I u nezavisnoj zamisli, u slici, boja čini isto, utvrđuje dušu i time daje život prostoru podloge, koji prepokriva.

Od obojenog bicikla do prvog slikarskog platna Dragana Božića, proći će petnaestak godina njegovog života, ispunjenog sticanjem i bogaćenjem vizuelno-emotivnog iskustva, kako kroz film tako i kroz muziku. Studije likovnog umetničkog obrazovanja obaviće u Sarajevu, u klasi Mersada Berbera i Radoslava Tadića.

Senzibilna poetičnost, u izvršenju svojih dela, koja je zajedničko obeležje radova oba ova umetnika, profesora Dragana Božića, postaće i sveprisutno, opšte obeležje radova Dragana Božića, bez obzira o kojem se vidu njegovog likovnog iskaza govori, bilo realističnom bilo apstraktnom.  U svom radnom iskustvu Dragan će se u većoj meri opredeliti za apstraktni iskaz.

 

Apstraktni rad bilo kog umetnika je ono što vidi stvaralac – u sebi, a za nas – kada drži oči širom zatvorene za svako realno, prepoznatljivo obličje; kada, samo delimično, kontroliše motoriku svojih pokreta, koliko da izvede rad, svoje delo. Tada, muskulatura stvaraoca apstraktnog dela mnogo je opuštenija – ruke, šaka, pa i celo telo – nego kada stvaralac nastoji da “prepiše“ prepoznatljivi oblik – bilo prirode bilo predmeta. Otuda, apstraktno delo, uvek, deluje više kao posledica plesa, igre – i takvo zove duh posmatrača na istovetno putovanje prostorima koje otkriva.

Reakcija posmatrača na apstrakciju temelji se na sposobnosti čovekovog duha da reaguje na sklop boja i oblika bez obzira da li ovi uobličeno-prepoznatljivo kazuju bilo kakvu priču.  

Kao što arheologu ili geologu boje slojeva pripovedaju povest  o epohama, kao što astronomu pojačan kolorit, iz tame, predočava apokaliptične kosmičke promene duboko u vremenu i prostoru svemira, kao što biologu uvećani prizori mikro sveta svojim koloritom, na izgled neprepoznatljivim uobličenjima, govore o promenama u hematologiji organizma, tako apstraktni umetnik kazuje „epohe i podvige“ svojih emotivnih poraza, padova, borbi i pobeda.

 S tim, što prvopomenuti, iz posmatranja čitaju simboličke vrednosti i dešifruju minulo i izmenjeno, dok slikar saopštava vrednosti koje, bar u toku kreativnog postupka, imaju vrednost samo za njega.

Potvrdu ili opovrgu, smisao ili besmisao svojih pretraga, umetnik će tek steći u susretu  posmatrača sa delom. To je ono što, u biti, posmatrač otkriva u sebi pred apstraktnim platnom – da neko prolazi kroz tuge žute ili gnev zelene ili koliko god prkosno samouništilaštvo tako i pobedonosno nadahnjujuće crvenog ili koliko dobrodošlo grleće toliko i večno smrt-smirujuće plavog, ili... –  I da sve to on, stvaralac prevladava i ume da saopšti svojim delom bez da ičim, ikakvim prepoznatljivim oblikom imalo sebe u tome bilo opravdava, bilo sputava.

 

U tom smislu serigrafija zahteva veću prisebnost kod upotrebe sopstvene motorike pokreta pri realizaciji dela apstraktne prirode. Nije da ona traži unapred isplanirano delo, ali samo izvođenje serigrafskog rada zahteva, u koncentraciji, znatnu dozu pretpostavljivosti postupaka.  Kod uspešnog umetnika, kao ovde sa Draganom Božićem, ovo se održava visokim nivoom usredsređenosti, koncentracije na proces stvaranja i ni u čemu ne umanjuje, snagu ili nivo apstraktnosti njegovog dela.

Pred delima Dragana Božića iskazanim u apstraktnom iskazu posmatrač mora sam da pronađe u sebi put do emocija koje je umetnik na platnu, na podlozi, iskazao u dahu, stavljajući pred posmatrača samo znak za put do svoje duše.

Tu su čiste ideje, još potpuno neuobličene, pre nego što su (ili će tek) ustaljeni oblici svojom prepoznatljivošću, uveli (uvesti) tiraniju nad duhom. Ali i tako iskazane ideje već su u stanju da emocije dovedu do oštrice na kojoj se uobličeni život sluti, lomi, prelama, ushićuje, uzvisuje i nastavlja veličanstvenost svoga univerzalnog trajanja. 

Sabrani radovi, na ovoj zložbi, jasno jpokazuju da je period kraja osamdesetih i početka devedesetih minulog veka, najplodniji period u radu i stvaralaštvu Dragana Božića. Kao da se radilo o anticipaciji, o predosećaju umetnika da dolazi potpuni  kraj epohe harmonije i početak dugotrajnijeg doba haosa, kako na lokalnom tako i na svetskom nivou.

 

 Sva dela Božićeva iz ovog perioda imaju snažan, i koloristčki i formalan, zvuk. I kada su bojene površine mekih tonova i nežne po kolorističkom nanosu, kao Gravitacija (i iz 1987. i iz 1990.) ili Milost, one ništa ne gube od svoje zvučnosti. Obzirom da apstrakcija, poput muzike, apeluje na naše ideje (a ideje, dok god nisu prepoznatljivo uobiličene, ostaju nedefinisane i još su u emotivnom povoju) apstrakcija bliže iskazuje posmatračevo unutrašnje nedostižno, nego što to čini slikarstvo prepoznatljivih prirodnih oblika. 

Bliskost ovih radova sa muzičkim deonicama i celinama, nezaobilazna je. Muzika nas ne vodi nikud i neće nas odvesti nigde, ali će nam na kraju pokazati oplemenjenog, boljeg sebe, od onoga kakvoga inače sami sebe doživljavamo. To isto obogaćenje će našem duhu prirediti i uspelo izvedeno apstraktno delo. Ne treba da nas iznenadi ako vidimo osobu da pred bilo kojim ovim apstraktnim radom tiho plače ili jeca ili se samo, radosno, satima smeje pred apstraktnim formama slike.

Naslovi koje umetnik daje samo su moguće slutnje, počesto suvišne smernice duhu da racionalizuje u tom pravcu. Možda bi najprikladnije bilo – u duhu Borhesovog predloga u vezi književnog stvaranja – i ovde samo brojno, numeričko naslovljavanje.

Ali naslovi koje umetnik daje apstraktnim rešenjima, poput Rošarhovih testova, i kod umetnika otkrivaju vezu nesvesnog sa svetom svesnog. Ovo je možda, najdramatičnije inajzinimljivije za analizu u jedinstvenoj grafici Ljubav (iz 1987.) predstavom dominira snažna crvena, kako sam rekao već –  prkosnim samouništilaštvom tako i pobedonosnim nadahnućem.

 

U mitološkom kompleksu hrišćana, bog je ljubav. Dosledno tome su, na krstu, i poslednje reči Spasiteljeve – Ljubav sotono! U kompleksu mitologija pra-naroda ovog, nama maćehinskog, kontinenta, kod severnoameričkih Indijanaca, bog je crven. Ne verujem da je o ovome Dragan Božić uopšte mislio, ako je to i znao, kada je radio na ovom svom delu i otuda je to važno.

Njegovo osećanje, emocija ga je dovela do arhetipalnog u civilizacijama različitih do oprečnosti, a jedinstvenih u isražavanju najmoćnije ljudske emocije gde god, u rodu ljudi. Crvena se ovde „buni“ među drugim bojama i borbeno dominira pobedonosnim nadahnućem u uskovitlanosti sukoba.

Mogla bi se o svakom Božićevom delu, na ovim zidovima, uraditi slična, detaljnija analiza što bi zahtevalo daleko opširniji i prilježniji rad od ove besede.

Uz ovu izložbu, najšire, na jednom mestu, apstraktne radove Dragana Božića moguće je sagledati u njegovoj monografiji, koja je od prve do poslednje strane (ukupno trideset četiri reprezentativvna lista) sva i samo od reprodukcija umetnikovih radova.

 Knjiga je propraćena kratkom (jedna stranica) uvodnom beleškom o stvaraocu i obogaćena citatima nobelovca Ive Andića iz njegovog dela „Razgovori sa Gojom.“ Možda je mali propust što nisu svi radovi označeni godinom nastanka.

Takođe, koliko god bio veliki Ivo Andrić, na mnogim mestima su baš Božićevi radovi ono što, snagom svog emotivnog iskaza, daje snagu citiranom tekstu, pa to nameće pitanje šta u monografiji jednog umetnika radi toliko prisustvo drugog, bez obzira na njegov status nobelovca.

Nije Dragan Božić „veći“ ili „manji“, ali ovakvom koncepcijom nameće se nepotrebno poređenje pri čemu je neizbežno uočavanje da, koliko je Andrić nedostižan Božiću u literarnom iskazu, u saopštavanju svog emotivnog sveta svojim verbalizacijama, bez preterivanja, toliko je Božić nedostižan Andriću u vizuelnom otkrivanju svojih emotivnih sučeljavanja, borbi, poraza i slavodobiti, a time i naših sopstvenih kojima proživljavamo rastrzano-preteći svet svoje svakodnevice, čime Božić potvrđuje svoje mesto nesmirivog tragača za univerzalnim označenjem svog i posmatračevog sveta, i, i bez Andrićeve pomoći, i nama daje snagu.

Hvala umetniku”.

.N.T.
Novine Toronto, broj 
1763
Toronto 
17. Maj 2022.

your brand recognized