U kući Đure Jakšića, u beogradskoj Skadarliji, 10. januara ove godine, Kulturno-prosvetna zajednica Srbije i Srpska nacionalna akademija Kanade u Torontu, upriličili su promociju četiri, upravo izdate knjige autora Radovana Gajića: "Azbukovanije", "I podigoh u zidovima Beo Grad", "Ispraćaj" i "Očino Polje".
Do sada nezabeležen i autorski i izdavački poduhvat upriličili su svojim učešćem i Nataša Đurđević, violinista i prof. dr. Uroš Dojčinović, majstor gitare, kao i Aleksandar Saša Volić glumac i dobitnica nagrade Matićev šal, mlada pesnikinja Slađana Vučić, koji su čitali poeziju i odlomke iz knjiga Radovana Gajića. O knjigama su govorili književni kritičar Vidak Maslovarić i izdavač Milan Tasić. Domaćin večeri bio je Sekretar kulturno-prosvetne zajednice Srbije Živorad Žika Ajdačić. Po komentarima publike, na skoro dvosatni program, bilo je to "veče zbog kakvih treba živeti samo u Beogradu."
PESNIČKO VJERJU RADOVANA GAJIĆA
Nije nepoznato da umetnost zahteva konstantnu koncentraciju, neprestano zategnute strune misaonog i emotivnog sveta, čije treperenje rezultira u kreativnom stvaralačkom činu. Ako se ne zabeleži u pravom trenutku, ako koncentracija popusti, ovaj treptaj ume da izbledi. Nije zato neobično što se mnogi pisci ne odvajaju od svojih beležnica, jer upravo žele da uhvate ovaj treptaj koji se kasnije može razviti u nešto krupnije…
Ove beležnice se povremeno, u samoći, prelistavaju, iz njih se ponešto izvadi, mnogo toga precrta i ne vidi nikad svetlost dana. Ali većinu originalnih beležnica gotovo nikad ne vidimo. One se kriju, jer otkrivaju sve - od stvaralačkog čina do ideja. A čin stvaranja ipak treba da ostane - tajna.
Radovan Gajić (1953), rođen u Kninu, koji već tri decenije živi u Torontu iz koga se oglašava poezijom, prozom i esejima, rešio je da jednu takvu beležnicu (slutimo da ih ima na desetine) obelodani, omogućavajući tako svojim čitaocima da dublje proniknu u njegovo pesničko vjeruju, da u šarolikosti njegovih promišljanja i emocija prepoznaju ključne tačke njegovog stvaralaštva. Pretpostavljamo da je pred nama jedna, ipak, prečišćena beležnica, iz koje je ponešto oduzeto, a malo toga i dodato, ali da se ona, u suštini ne bi razlikovala od neke njegove druge beležnice. U pojedinostima, svakako, bilo bi to nešto posve drugačije.
Azbukovanija Radovana Gajića otkrivaju nam u svim pojedinostima i u svoj punoći pesnički gejzir koji neprestano kulja i donosi plodove. Otkrivaju nam i glavne i sporedne trase njegovih promišljanja, ali i poneku stranputicu na koju se neminovno povremeno skrene. Otkrivaju nam u šta veruje Radovan Gajić, realnost u kojoj živi i svet koji oseća da je neko sakrio izokrenuvši zvaničnu istoriju.
Radovan Gajić veruje u Srbiju i Srpstvo. Potvrđuje se svakoga dana da u Srbiju i Srpstvo odanije i dublje veruju oni koji nisu rođeni u Srbiji ili koji su - silom prilika ili neprilika - iz nje otišli, a da ju je najteže voleti i razumeti ako ste u njoj rođeni i u njoj živite. A naš pesnik ispunio je oba uslova - rođen je u Krajini, a živi u rasejanju. Njegova vera nije nacionalistička, nije vezana za trenutak u kome smo, on pokušava da uroni daleko u prošlost, da pronađe i protumači makar i blede tragove koji bi nas povezali s najstarijim civilizacijama. On istoriju vidi kao niz pokušaja da se ti tragovi izbrišu i sakriju, da se krivotvore činjenice na kojima je zasnovan savremeni svet. On povezuje - sasvim legitimno - različite istorijske izvore na jedan posve nov način, traga za mrvicama koje bi mu pomogle da sklopi svoju sliku, koju nam u svojim knjigama predočava. Poseže često za etimologijom, ali on ne traži lingvističke dokaze za svoje tvrdnje i razmišljanja, nije mu presudno šta će etimolozi na sve to imati da kažu, njega zanimaju duhovni koreni.
Svakako je Radovan Gajić pravoslavni hrišćanin, ali je njegovo promišljanje hrišćanstva uopšte, pravoslavlja i svetosavlja posebno, nekonvencionalno i potpuno otvoreno za sve ono što će čovečanstvo učiniti boljim. Njegov pesnički mač davno je zavitlao nad jednim od smrtnih grehova - pohlepom, jer pohlepu je iskusio i spoznao u Severnoj Americi, shvativši na koji način ona utiče na svet u celini.
S verom u Srpstvo Radovana Gajića u bliskoj vezi je i vera u Kosovo, ali ne u mit već u duhovnu vertikalu koju nam je ovo Sveto Polje podarilo. Uostalom, nema Krajišnika kome Kosovo nije tačka od koje se godine nanovo broje. Nema Srbina kome srce nije zatreptalo nad prvom Gajićevom knjigom - Kiše Kosova.
Pomalo kontradiktorno zato izgledaju pesnikova poniranja u još dublju, prehrišćansku slovensku (u slučaju Radovana Gajića čitaj: srpsku) povest, koju ne odeljuje ni od najdrevnijih civilizacija. Istorijska nauka možda ove veze ne vidi, ali ih pesnička imaginacija čini uverljivim.
Radovan Gajić veruje i u opštu teoriju zavere, čak mnogo više nego što to u svojoj literaturi pokazuje. I suprotstavlja joj se, čak više nego što se na prvi pogled čini. Suprotstavlja joj se najviše pokušavajući da u čoveku probudi iskonsku dobrotu, čak i u njenim najsirovijim oblicima. Ukazivanjem na neku teoriju zavere manje će se postići nego buđenjem dobrote. Najveća šarena laža za čovečanstvo jeste beskrupuloznost filozofije zapadnjačkog potrošačkog društva, prema kome je pesnik podigao vrlo visok zid od stihova.
Svakako, Radovan Gajić veruje u ljubav, odnosno u petrarkistički model ljubavi. On ima svoju neimenovanu Lauru, posvetio joj je celu knjigu stihova i u svakoj drugoj bar po desetak pride, ta ljubav ga održava, vodi i daje mu smisao svim životnim i literarnim nastojanjima. Ali razume i erotiku, nekada kod njega čak na granici s pornografijom. I ne haje za one koji odmahuju rukom na vulgarne reči, jer ovakva poezija oduvek je prisutna u našoj književnosti (Vuk je dokaz) i imanentna je našem duhu. Možda bi neko rekao šovinističkom duhu, možda bi se feministkinje zgrozile, ali Radovan Gajić nije šovinista! On veruje u ženu i voli je. Ne kao seksualni objekat. Voli je kao ravnopravno biće, on je obožava, poštuje, njena seksualnost ga inspiriše, ali žena za Radovana Gajića nije seksualni objekat! Ona je izvor svakojake snage!
Ipak, Radovan Gajić najviše veruje u poeziju i u njenu moć. Moć da pokrene i preokrene, da saopšti najdublje istine i osećanja. Veruje u Reč. Koja beše na početku. Ali i u poetsku Reč. Zbog toga je njegov odnos prema etabliranoj književnosti potpuno ambivalentan. Književnost se ne meri brojem javnih priznanja već po tome da li u sebi ima snagu da menja svet!
Pesnička beležnica Radovana Gajića otkriva nam pesnika nepresušne i raznovrsne energije, koja bi se možda na najbolji način mogla iskazati naslovom koji je pesnik dao jednoj svojoj knjizi - Pesme ludila i nade. Od ovog naslova umalo nije odustao. Ali od suštine, ova beležnica, ali i druge, one koje će možda nekom drugom prilikom objaviti - odustati neće.
Milan Tasić
--------------------------
Tri hiljade knjiga za izbeglice
U kampu za međunarodne izbeglice, u staroj obrenovačkoj kasarni, 04. januara 2019. godine, otvorena je biblioteka-čitaonica koju čine poklon knjige Radovana i Vesne Gajić. Preko tri hiljade knjiga, kataloga, stručnih i specijalizovanih časopisa, koje su imenovani sakupljali više od četrdeset godina, uglavnom engleskih naslova, našlo je svoj dom pod novim krovom, da posluže izbeglima u njihovom putu do zemalja u kojima sanjaju svoj novi dom. Biblioteku je otvorio zamenik Sekretara za kulturu grada Beograda Milan Lazović, u prisutvu zvaničnika Komesarijata za izbeglice Republike Srbije, među kojima je bio i Sekretar kulturno-prosvetne zajednice Srbije Živorad Ajdačić.
Lazović je istakao da je naš narod "oduvek bio gostoljubiv i gostoprimljiv, što i sada čini sa međ-unarodnim izbeglicama u tranzitu, a svojim pokl-onom Gajići su tome priključili i dobročinstvo kao deo toga čina". Radovan Gajić se zahvalio daroprimcima i rekao da je važno umeti primiti poklon i dati mu smisao koji zaslužuje, kao i da se lično nada da će ove knjige bar malo pomoći u putu onima koji su kr-enuli da potraže sebi novi dom u svetu kako se to, na žalost, desilo i sa mnogim našim sunarodnicima i dodao "a kada prođe ova nesreća knjige mogu da se predaju Obrenovcu i njegovoj gradskoj biblioteci".
