Akademija "Ivo Andrić" čiji su osnivači Radomir Smiljanić, Dobrica Ćosić, Dragoljub Nedeljković, Vasilije Krestić, Nikša Stipčević, Zdravko Velimirović, Zoran Gluščević, Slobodan Rakitić, Predrag Bogdanović CI, Branislav Bojić, Dragoljub Stojanović, Slobodan Filimonović, Vukica Đurđevac Grujić, Udruženje književnika Srbije, Ministarstvo kulture Republike Srbije, 2019. godine dodelila je:
"Visoko internacionalno priznanje za knjigu Radovanu Gajiću - za najbolju knjigu eseja i dnevnika "Azbukovanija" - gde jedan od najznačajnijih naših pisaca iz rasejanja, na vrlo uzbudljiv način raskrinkava prećutano i nekazivo, skidajući skramu sa lica i naličja naših dana i sudbina, dnevničkom formom, u dubokom i nenametljivom sadejstvu poetske intonacije i esejističke stilizacije.
Predsednik Akademije Radomir Smiljanić
Potpredsednik Dara Vučinić
Za žiri Predrag Bogdanović CI
-------------
Nagrada je uručena stvaraocu 21. maja 2019. godine u Beogradu.
Srpska duhovna akademija Paraćin dodelila je priznanje: „Ravaničanin Radovanu Gajiću književniku i istoričaru umetnosti – najviše priznanje za trajan doprinos srpskoj književnosti, duhovnosti, kulturi i nacionalnoj baštini – nagrada za životno delo.
Miroslav Dimitrijević, Predsednik Akademije
Nagrada jer uručena stvaraocu 17. maja 2019. godine u Paraćinu.
Povodom dodeljenih priznanja Radovan Gajić je za “Novine Toronto” izjavio:
"Lično - prvo- meni nagrade i priznanja ne znače. Niko nije postao bolji ili lošiji pisac zbog nagrada. Ali ono što mi znači i što me raduje oko nagrada jesu okupljanja duhova. Prvo okupljanje neke male grupe ljudi, članova nekog žirija, a potom ono veće okupljanje kod dodele i sva ona medijska priča koja ide oko toga. To je jedino važno, jer to je okupljanje oko reči, oko srpskog jezika, oko autentičnog saopštenja kosmosa, koje se kroz hiljade godina bori da opstane i da održi civilizovano. Ništa ne okuplja i ne čuva civilizacijsko nasleđe kao reč. Muzika uvek i svuda oplemenjuje duh, ali ga čuva samo reč. Otuda, i kada bi mi "zajednica srpskih eskima" dodelila kakvu nagradu za delo u srpskom jeziku, zbog okupljanja, zbog očuvanja reči jezika Srba, zbog održanja topline koja zrači otud, iz reči, otići ću i "na sverni pol", ako to tamo dodeljuju, da primim. Bože zdravlja. U polu-šali sam rekao, kao odgovor na neke komentare - ko nije spreman da ide u Paraćin neće nikad biti spreman ni u Oslo da ode ako ga ikad tamo pozovu.
Drugo lično - moje delo je nagradio moj narod odavno. Pre svih su to učinili oni koje socijalna nadmenost smatra besprizornima. Takvi su prepoznali moj rad, prepoznali snagu svoga jezika i duha negde u mojim redovima i od svog "rada" dodelili su mi par nagrada, "da mogu i druge da primam".
To se zaslužuje i stiče i delom i čovečnošću, bar su mi tako oni rekli. To se ničim ne može da kupi. Čak mislim da nema ni umetnika ni književnika igde u svetu koji je ikada dobio takve nagrade. Njima ću uvek biti zahvalan i zbog njih ću ići uvek po te druge nagrade, ako ih bude, jer kako su mi rekli "zaslužio si čoju, time što radiš ti nas predstavljaš, naš narod, hvala ti". Hvala njima uvek i hvala svima dobronamernima."
"Azbukovanija" je prva knjiga mojih beleški koje vodim svakodnevno. Upisujem ideje, stihove, ponekad i cele pričice, pesme, misli... kako šta bljesne. Ponekad upišem i nečije drugo satvorenije uz mali komentar. Odlučio sam da to objavim onakvim kako je zapisano, jednu od desetina sveski.
U ovoj eri zapljusnuti smo talasom teoretisanja o dekonstrukciji svega: političkih teorija, prirodnog poretka, umetničkih dela, književnog teksta, ali mislim i tvrdim da se tu samo radi o nastojanju novoj konstrukciji, upotrebljavajući elementa onoga što bi se htelo da bude razoreno. A to opet znači da jedna samoproklamovna elita hoće bez skrupula da eksploatiše ostale, ko god ostali bili. Evo ovde moje "dekonstrukcije".
Mislim da je suština da se dekonstruiše sam, književni, postupak. Znači, to je tu kako je bilo zapisano, a ne ono posle, samocenzurisano, samobirokratizovano, razvijanje ideje u priču, u pesmu, u mogući dramski tekst. Ali pisci ne žele da budu dekonstruisani. I pisci kao i drugi sujetom gonjeni žele da imaju pozu pametnog i lepog. Mnogi više vremena posvećuju foto šopu i svom liku u publikacijama nego što se stvarno bave tekstom.
Istinski se tekstom bavi jako malo autora, posebno kod nas. Svi su oko fabule, oko sadržaja same priče, a to je, bilo ovako bilo onako, samo i uvek konstrukcija. Fabula jeste neizbežna jer i sama misao da bi bila iskazana mora da podnese fabulizaciju. Ovde reč je o formalizaciji fabule, o načinu realizacije sadržaja. U biti, najvažniji i najveći pisci su sami čitaoci. Ne postoje dva čitaoca koji su jedno delo pročitali na isti način. Drugačija tvrdnja već je konstrukcija. Smisao teksta je sloboda misli, sloboda u opšte, a ne ukalupljenje nekoga u ovu ili onu misaonu formalizaciju. I dobro i zlo imaju svoje jednako pravo na postojanje, na čoveku je da se opredeli za sebe ovakvog ili onakvog. U tom smislu upravo je izašla iz štampe i nova knjiga, dvoknjižje "Azbukovanija 2-3" i biće dostupna za koji mesec i ovde.
Moji tiraži su jako mali. Proglasio sam se za "pisca za prijatelje, preostalu rodbinu i malobrojno čitalaštvo". Čitaoci knjiga zaista postaju sve ređi jer sve se preselilo "onlajn". To je zločin prema knjizi i to je prvi korak ka potpunoj smrti teksta. Desi li se da tekst umre, umreće i pismena, nestaće slova. U takvom stanju društvene svesti nestaće i civilizacija. Ali to one koji gomilaju cifre novca ne zanima i oni ne žele da vide apokaliptičnost svojih postupaka.
Mi koji se knjigom bavimo nemamo nikakvu moć da to zaustavimo. Šta se može, sve što biva uvek je neminovnost shodno uslovima koji su do toga doveli. I ovo "dekonstruisanje" vodi nekud, ali ovakvo, po mom mišljenju, istinskom kvalitetu civilizacijskog duha ne sluti.
A što se tiče životnog dela, tek sam počeo da pišem”.
