Romansirana autobiografija Đure Lubarde

Veče je upriličeno kao poetsko – književni susret u kome su učestvovali Radovan Gajić – književnik, istoričar umetnosti; Ksenija Vučević, Ljiljana Stošić-Marković; Božidar Hadži-Vitković, muzički umetnik na španskoj gitari; Đuro Lubarda – slikar i Živko Cerović, autor knjige.

Predsednik Srpske nacionalne akademije, Žarko Brestovac pozdravio je prisutne, poželeo im dobrodošlicu i zaželeo svima da ovakvih okupljanja bude sada i češće i više, obzirom da su dani pandemije značajno minuli.

Uz muzičku pratnju Božidara Hadži-Vitkovića, Ksenija i Ljiljana pročitale su po jednu pesmu, koje su pesnici, Ranko Radović i Slobodan Macura, sačinili po delu ili u slavu dela slikara Đure Lubarde.

U svom osvrtu na Cerovićevu knjigu,koji je naslovio sa: „Vajanje svjetlosti“ ili Đuro Lubarda sam o sebi i po sebi, a perom Živka Cerovića“Radovan Gajić je rekao:

„Pre svega, izlaženje iz štampe, ove, ovakve knjige, zaista treba pozdraviti. Posebno, s obzirom da je ova vrsta literature, kod nas, slabo prisutna kada se radi i o velikim, počivšim likovnim stvaraocima, a naglašeno kada su u pitanju živi i još aktivni, kao ovdanji akter – Đuro Lubarda.Poduži je spisak onih koji su zaslužili sličan rad o sopstvenom delu.

Razlog nedostatka ovakve literature u nas je dvojak. Sa jedne strane su uzroci materijalne prirode. Potrebna su značajna finansijska sredstva za ovakvo jedno delo da se ono realizuje, a sa druge strane uzrok je „ikona zvjerina“ ili internet, koji je sve unizio, obezvredio, banalizovao – kao što to čini i svako navodno “čudo od pronalaska“, koje ljudi sačine da im ubrza procese rada.

Namerno izbegavam da ovu knjigu nazovem monografija. Monografija je štivo jednog autora (ili manjeg broja dogovorenih autora) o jednoj ličnosti, temi – koji (autor/i monografije) u svoj sadržaj inkorporira/ju i radove drugih autora, na tu temu, tumačeći ih ili ih koristeći kao potvrdu svojih teza. Najbitnija karakteristika monografije jeste potpuna hronološka analitičnost i dela i ličnosti stvaraoca o kome se radi, što u ovoj knjizi, na žalost, nije prisutno.

 

Bitan razlog, što ovo nije monografija, je i taj što onaj o kome se sačinjava monografija nije učesnik u pisanju. Ako pak jeste učesnik – a Đuro je to ovde u priličnoj meri – onda je to autobiografija. Ali i pored direktnog učešća stvaraoca Đure Lubarde, u nastajanju ove knjige ovo nije ni autobiografija. Bez obzira što će čitalac često naći direktno obraćanje Đurino, kroz njegovo lično pripovedanje na više mesta, tu i tamo, u štivu.

Ovde je, prvenstveno, jedan jedinstveni, izuzetno solidan, katalog života i rada Đure Lubarde, i kao čoveka i kao slikara. Rad je obiman, na 390 stranica, izuzetno podrobno i odlično priređen, katalog je bogat, sadržan je od 83 naslovljena segmenta, članka, teksta, albuma fotografija i probranih reprodukcija. Kada sve ovo kažem, mislim da je Živko Cerović, svoj uredničko-lektorski posao – sa tekstovima koje je Đuro dobavio, sačuvao, prikupio u svojoj dokumentaciji – Živko je ovde obavio posao izuzetno profesionalano i viskoko kvalitetno.

Obzirom na mnoštvo isečaka, čitalac sa pravom može da postavi pitanje ko ovde priča priču? Da li to čini subjekat priče ili priređivač ovog narativa?  Đuro je uspeo – kao subjekat svoje priče, u svojoj samozaljubljenosti – da izbegne i da se odluči. Tako priređivaču nije ni dopustio da mu pristupi kritično i analitički. Sve je pogled na spoljašnjost, na pojavnost, na intelektualnu pozu beležnika o Đuri, a ne unutra, u Đurin svet i Đurine stvaralačko-duhovne dileme.

Sve je kako bi Đuro želeo da se o njemu i govori. Đuro se dobro napisao kakvim ga je Cerović opisao i potpisao. Šta god da kome smeta, nakon iščitavanja ovog štiva, taj ne treba da pita Cerovića nego Đuru.

Termin „vajanje svjetlosti“ – koji je Ranko Radović stavio ovde u pesničku upotrebu – u stvari je po svom poreklu iz istorije umetnosti i likovne kritike. Naime, pojavio se, kao formiran, 1947. godine u američkim kritičarskim krugovima, da bi se njime pojasnila aktivnost apstraktnih slikara.

Viđenje je bilo da oni bojom, vajaju svetlo. Termin je kovan duže vremena, naročito u nastojanju da se publici približe radovi američkih pejzažista 19-og veka koji su se u svojim slikama posebno trudili oko prikazivanja svetlosnog zraka i sunčevog svetla na platnu, što je jako upčatljivo na američkim pejzažima toga vremena.

Ne, nije Radović ništa ni od koga prepisao. Verujem da te tekstove pesnik nije ni čitao. Na protiv. Više puta sam, u raznim govorenjima, ukazao na pravo i izvitopereno značenje reči originalan. Da potsetim, originalan je onaj koji je najbliži poreklu, prauzoru, koji direkto vezuje sa početkom i prapočetkom – od latinskog origo, inis – u značenju postanak, poreklo, porodica, pretci. I to Radović i radi ovde i kada Đuru daruje pesmom, koju mu je posvetio, ukazuje mu da se približio samom početku predstavljanja krajolika – naglašava da je Đuro originalan stvaralac.

Ono, pak, što ovaj vrlo uspeli katalog Đurinog rada i života nije osvetlio jeste da se kod Đurinog slikarstva radi upravo o lirizovanim isečcima nesvesnog, prevedenog u svesno kroz slikarsku akciju iskazivanjem nastojanja pejzažu, kojom se, akcijom, u biti, vrši demitologizacija pejzaža i razara ideja nacionalnog u pejzažu.

Da smo načisto – Đurini pejzaži, u  stvarnosti, ne postoje nigde. Ovde nije pejzaž kao, recimo, kod Nadežde Petrović (nju uzimam za primer pošto pretpostavljam da je poznata najvećem delu publike) gde je ambijent prepoznatljiv, ali je predstavljen u njenoj, lično-doživljenoj obradi. Ovde, Đurini pejzaži su autentični ambijenti njegovog unutrašnjeg sveta, njegove mašte.

Problem predstavljenog štiva pak, jeste insistiranje na intelektualnosti, i to na intelektualnosti drugih u njihovim govorenjima, kratkim ili dužim – o Đuri. Pred slikom bilo kog slikara, pamet i obrazovanje umetnika, njegova poznanstva i veze, kritika drugih,  porodično poreklo... mogu biti zanimljivi ali za njegovo delo – nebitni su.

 Sve što stručno oko, a siguran sam i većinu estetski vaspitanih posmatrača zanima, jeste da li to delo osvaja  silinom energije koja je, u bilo kakvom – i u kakvom je – razgovoru sa posmatračem. Ne, na nivou “sviđa mi se, ne sviđa mi se“, što nije estetsko nego lično, privatno čitanje, već da li delo iskazuje strasnu emociju ili pozira kao umetnički čin, čega je danas veoma mnogo.

Otuda, na kraju, dobronamerno kažem: Đuro – sad je vreme, sad kada sve znaš i osebi i o drugima – sad sve zaboravi i samo slikaj. Nemoj da se baviš problemom češlja u ruci pred ogledalom. Ni u čijoj ruci i ničijim ogledalom. Slikaj! Obraduj nas još i više.

I pored ukazanih nedostatnosti – posebno i što, recimo, tekstovi u knjizi nisu dati u hronološkom redu, nego po nekom nerednom, „baci pasulj“ principu – ipak moram da istaknem da se ovde radi o jednom izuzetno predanom sređivanju građe za moguću sutrašnju, pravu, monografiju rada i dela Đure Lubarde. Svaki vlasnik Đurine slike trebalo bi da ima ovu katalog-knjigu, u svojoj biblioteci. A i ko ne može sebi da priušti sliku Đure Lubarde, može da se duhovno obogati ovim delom.

Ovakvim katalogom, ozbljnijem, stručnom peru materijal za monografiju, spreman je i sređen – trudom i radom Živka Cerovića, što je za svaku pohvalu. Hvala.“

Odgovarajući na pitanja prisutnih,o načinu rada na ovoj knjizi,Živko Cerović je naglasio svoje dileme koje je imao tokom rada na projektu sa slikarem i tom prilikom je rekao:

„Slažem se da ovo nije monografija, ali nije ni katalog, već sam se opredeli da to bude romansirana autobiografija Đure Lubarde, što je u Francuskoj vrlo popularna forma. Naime u radu na knjizi poštovao sam volju umetnika da u centru treba da bude njegova porodica i to obe, i po majčinoj i po očevoj liniji.

Poštovao sam umetnikov stav da sve što neki umetnik stvara, bazira se isključivo na njegovoj porodici. U ovoj knjizi koja je dakle hibridna našlo se mnogo tekstova izuzetnih likovnih kritičara Tako je nastala ovahibridna autobiografija.“

Slikar Đuro Lubarda se zahvalio  autoru knjige na uloženom radu i trudu i obratio se skupu rečima: „Teško je naći prave izraze posle svih ovih govora i lepih reči o meni, ali hvala vam svima što ste došli i posebno predsedniku Srpske akademije, Žarku Brestovcu i Generalnom konzulu Republike Srbije koji je našao vremena da prisustvuje ovoj promociji.“

Veče je završeno prijatnim druženjem koje je potrajalo čak i duže vremena nego sam program.

.N.T.
Novine Toronto, broj 
1749
Toronto 
25. Mart 2022.

your brand recognized