U organizaciji kompanije System Entertainment, u subotu i nedelju, 22. i 23. septembra ove godine, na sceni pozorišta “Izabel Bader”, pred prepunom salom, vodila se borba imeđu dobra i zla, života i smrti, vere i nihilizma. “Zvezdara teatar” sa svoja dva maestralna glumca, Vojom Brajovićem i Sergejem Trifunovićem, kao nosiocima jedine dve uloge, ponudila je publici u Torontu neobičnu i neuobičajenu predstavu, onu koja vas, posle više od dva sata, ostavlja i zapitanim i iznurenim.
Da li će Crni, čovek sa američkih društvenih margina, čovek sa verom u Boga koja ga uzdiže sa društvenog dna, vratiti razloge za život Belom, koji veruje samo u ništavilo?
Koliko je pozorišna adaptacija romana “Ograničen zalazak sunca” savremenog američkog autora Kormaka Mekartija uspešna za izvođenje na pozorišnim daskama i, još više, u komunikaciji sa savremenim pozorišnim gledaocima?
Mišljenja i utisci su podeljeni.
Radnja se odvija u više nego skromnom stanu bivšeg kriminalca Crnog, koji je u toku služenja zatvorske kazne za ubistvo pronašao Boga i svoj život na slobodi posvetio službi bližnjem. Ne svojom voljom, posle neuspešnog pokušaja samoubistva bacanjem pod voz podzemne železnice, univerzitetski profesor Beli je postao njegov "zatvorenik". Crni pokušava da, svojim toplim, ponekad posebno nežnim pristupom sa mnogo humora karakterističnog za američke crnce, odgovori Belog od novog pokušaja da od svega što ga je dovelo u depresivno samoubilačko stanje pobegne u smrt. Beli se tome otima, ulazi u egzistencijalne rasprave, ubeđuje, ne odustaje, ali ipak ostaje satima u ta četiri zida u razgovoru sa sobom isto koliko i sa svojim sagovornikom. Gledalac se nada da je to znak kolebanja i da će odustati. Uzalud.
Crni i Beli su u svemu savršena suprotnost, a njihova imena su još jedan sloj na kome se autor poigrava tom činjenicom: imena jesu aluzija na boju kože, a u svojoj suprotnosti su takođe aluzija na boju duše.
Duša Belog, duša koja se ne nada, duša koja ne očekuje, ne veruje i ne priželjkuje ništa osim kraja koji vodi u potpuno ništavilo, crna je, kao što je ništavilo crno. Duša nekadašnjeg ubice a sada iskrenog vernika, Crnog - bela je. U spektru se bela boja dobija mešanjem primarnih boja. U duši, ona je mešavina svih ljudskih atributa, negativnih koliko i pozitivnih. Iskusivši život na njegovim marginama, Crni je prepoznao svetlost, Boga, nadu. Sebi je dao zadatak da svog bližnjeg, nezavisno od boje kože ili društvenog statusa, spase iz nevolje.
To mu, međutim, ne uspeva sa Belim ni posle nekoliko sati emocijama nabijenih razgovora. Scene su mučne, teške, čak i u trenucima kada ih Crni, u fantastičnom izvođenju Sergeja Trifunovića, obogati muzikom; muzikom izmučenih crnaca sa američkog juga, muzikom koja svetli i u potpunom mraku. Trifunović peva na savršenom engleskom, svira na klaviru i gitari kao da je celog života samo to radio, do te mere je ubedljiv da zaboravimo da je glumčeva koža bela i da on nije pevač crnačkih duhovnih pesama.
Sadržina romana, a time i ove predstave, ima ironičan kraj: autor odbacuje ideju o dominaciji belog intelektualnog čoveka, koji odabira samoubistvo umesto večnog života, ali je, u isto vreme, i crni čovek poražen, jer njegova retorika ne pomaže spasenju onoga ko spasenje ne želi.
U tome ima neophodne ravnoteže, iako se junaci i njihove sudbine vraćaju na istu tačku sa koje su pošli. Crni otvara vrata Belom, ali se očajnički pita zašto mu Bog nije dao prave reči kada je to bilo neophodno. Beli odlazi da ispuni sudbinu koju je odabrao, ali mi ne znamo šta se desilo posle toga. Iako se čini da su, posle dugog i neplodnog dijaloga, junaci ponovo tamo odakle su pošli, između početka i kraja se uspostavlja ravnoteža, koja je neophodna i čitaocima romana i gledaocima njegove pozorišne adaptacije.
Naša pozorišna publika u Torontu je pažljiva i zahvalna, to je publika koja primećuje i ceni vrednosti, posebno kada se radi o gostovanjima iz matice. Srećni smo što imamo prilike da čujemo dobar tekst, vidimo dobre glumce, sretnemo se sa prijateljima i na kratko se osećamo kao kod kuće. I da glumce nagradimo dugim i toplim aplauzom. Zasluženim.
Autor: Dušica Ivanović
Foto: Ivana Đorđević
