Psihološke teorije – teorije ličnosti, teorije promene, teorije nastanka psihopatologija i druge – neophodne su da bismo se stručno bavili pomaganjem osobama da prebrode svoje probleme i poboljšaju kvalitet svog života. Ipak, one su samo teorije i nijedan praktičan rad, koji uvek podrazumeva susret sa stvarnim individualnim iskustvom osobe, ne sme da bude tim teorijama potčinjen.
Teorije su korisne samo u onoj meri ukoliko ne smetaju da se u terapijskom radu približimo stvarnim porivima i emocijama osobe sa kojom radimo. Ako su teorije suviše krute i ograničene, onda svaka terapijska situacija trpi jer mora da bude prokrustovski smeštena u okvir određene teorije. Ako su, međutim, teorije suviše intelektualno prijemčive i zanimljive, javlja su drugačiji problem – one mogu da postanu intelektualna razonoda tamo gde je najvažnije da se ostvari autentično emocionalno iskustvo. Tada su direktna smetnja da se postigne razumevanje situacije i da se dobije podsticaj za promenu. One su tada korak izvan iskustva, one su mišljenje o iskustvu – misaoni koncept, ništa više nego racionalizacija cele situacije. To udaljava klijenta od emocionalnog stanja i funkcionalnog sklopa ponašanja koji se razvio oko i zbog tog emocionalnog stanja, a baš to je ono što treba da doživi i prepozna (u kontrolisanim, bezbednim uslovima sa terapeutom) da bi promena uopšte bila moguća.
Klijenti koji mnogo čitaju psihološku literaturu, najčešće su skloni da suviše razmatraju teorijske koncepte o svom iskustvu, sklanjajući se i braneći se na taj način od samog iskustva. Ovo je jedna vrsta otpora, koju treba prepoznati i prihvatiti, ali koju treba podvrgnuti terapijskoj proradi. To je ponašanje koje služi kao odbrana od stvarnog suočavanja, najčešće od neprijatnosti. To su klijenti koji mogu terapeutu da obrazlažu sve što im se događa i da to čak rade na zadivljujućem teorijskom nivou, međutim kada treba te koncepte da povežu sa svojim stvarnim iskustvom, često bivaju iznenađeni i paralisani. Nije retkost ni da terapeutu laska takav nivo poznavanja „gradiva“ od strane klijenta, ali time ne sme biti zaveden – to nije uspešna terapijska situacija.
Literatura i koncepti koje najčešće srećem u ovakvim situacijama su oni koji dolaze od Karla Gustava Junga i njegovih sledbenika. To su koncepti koji su mi bliski i bez kojih ne bih mogao da zamislim da se bavim radom sa klijentima. Ipak, oni su tu samo da mi obezbede široke okvire za kretanje po prostranstvima ljudskog ponašanja, ali pravi vodič uvek ostaje osoba i njena jedinstvena životna situacija. Ne postoji teorija koja to može u potpunosti da obuhvati.
Jung je pružio izuzetne uvide u ljudsku psihu i to ne samo na individualnom nivou, već i na opšteljudskom, univerzalnom. Ipak, on je sam odlučno odbacivao suvišna teoretisanja kada bi ih uočio kod svojih učenikaŠ1Ć. Svesrdno je pozivao da se terapeuti sa ljudskom dušom susreću na njenom sopstvenom tluŠ2Ć. To, naravno, nije moglo da spreči one koji, čitajući Jungove knjige, nastoje da, sa terapeutom ili bez njega, u konceptima analitičke psihologije nađu objašnjenja za svoje životne situacije i izbore. Pojmovi kao što su Senka, Animus i Anima ukazuju na Jungovo duboko razumevanje ljudske duše, ali je njihovo korišćenje ipak značajnije u teorijskim razmatranjima, u nekoj vrsti metapsihologije, nego u samom terapijskom radu.
Nije retkost da klijent dođe naučen da određene elemente svog funkcionisanja prepoznaje kao Animusa, na primer. Kompleks Animusa je koncept koji je Jung uveo da opiše dublje sadržaje ženske psihe, kroz osobine koje se u našoj kulturi obično pripisuju muškarcima, tj. smatraju se muškim principom. Jednostavnije rečeno, to je muška strana ženske duše. Iako se na mnogim mestima u literaturi mogu naći i određenja Animusa kroz osobine kao što su: razboritost, hrabrost, spremnost na akciju, sklonost ka intelektu i sl., malo je verovatno da je Jung imao ideju da ovaj koncept bude tako jasno i precizno određen. Nije retkost ni da se u praksi sretnu ove „muške“ osobine predstavljene ženskim likovima u snovima i obrnuto, ali i ne samo ženskim likovima, već i najrazličitijim slikama žive i nežive prirode, bajkolikih i zastrašujućih imaginarnih predstava i na mnoge druge načine. Kada se klijent čvrsto drži teorije, veoma se teško izmešta iz krute teorijske pozicije, zbog čega ne može da uoči i poveže se sa suštinom sadržaja, pa ostaje vezan za formu.
U praksi, klijentkinja pribegava sledećem rešenju – kada se analizira neki nesvesni sadržaj (san ili fantazija, na primer), ona je sklona da intelektom prepoznaje navedene osobine Animusa, ali se retko uživljava u činjenicu da je kompleks Animusa deo njenog ponašanja – da je Animus u stvari jedan deo nje same koji se ispoljava u datoj situaciji. Devojka koja sanja neugledne muške likove, narkomane, koji je uvode u memljive prostore pune sumnjivih i pretećih figura, sa lakoćom može lik u snu prepoznati kao Animusa.
Čak će se i podsmehnuti – ukazati na loše stanje svog Animusa, sve vreme govoreći o njemu u trećem licu, kao o nečemu što je izvan nje. Ona tako propušta da poveže te osobine, a možemo slobodno reći i te sile, sa sopstvenim ponašanjem. Međutim, kada se u razgovoru dotaknemo omalovažavanja i obezvređivanja kao načina na koje se odnosi prema samoj sebi, onda Animus prestaje da bude daleka spoljna figura. Onda se povezuje sa konkretnim ponašanjem klijentkinje, postaje stvarni doživljaj. Tada prestaje da bude važno kako se taj koncept naziva, važno je da klijentkinja dobije priliku da ga doživi, da ga oseti i čuje iz sebe. Animus koncept se pretvara u konkretnog Animusa na delu – otkriva se u samom stavu i ponašanju, u onom polju na kojem ga treba i menjati. Tada postaje moguće ući u ono što je Jung nazivao raspravom sa Animusom i dijalektičkim pristupom osporiti negativne atribute koje osoba sama sebi pripisuje kada nastupa iz pozicije negativnog Animusa. Na taj način pruža se često i prilika da otkrijemo odakle potiču negativna uverenja klijenta, što nije uvek neophodno, ali može da bude i veoma korisno za dalji rad.
Ovi Jungovi koncepti, ali ne samo Jungovi, već i drugi (kao što su mnogi koncepti transakcione analize, na primer), mogu se definisati kao naši autopiloti u određenim situacijama (na intrapsihičkom nivou, dok su na interpersonalnom to osobine i stavovi koje projektujemo na drugu osobu, kao i emocije koje prema njoj osećamo). Pogrešno je o njima misliti u trećem licu, jer u stvari sami upadamo u automatizovano reagovanje i ponašamo se prema nesvesnom programu. Važno je identifikovati te osobine – prepoznati ih u datom slučaju i u konkretnoj situaciji. To je ključni deo puta do zauzimanja novih i adekvatnijih pozicija prema sebi i drugima.
Neko može odlično da poznaje i intelektualno razume teorijski koncept, ali da ne ume da ga prepozna kod sebe. Sa druge stane, neko drugi može da bude malo ili nimalo upoznat sa teorijskim konceptima, ali da ume da ih prepozna u svojoj konkretnoj situaciji, da ih u toj situaciji razume i da zahvaljujući tome dođe u poziciju da zauzme stav koji omogućava promenu. Na taj način se ostvaruje razumevanje koje vodi ka osobi, dok nas drugi put uvek, u manjoj ili većoj meri, odvodi od osobe. Korisniji je jedan terapijski susret ispunjen stvarnim suočavanjima sa konkretnim unutrašnjim iskustvom od desetina susreta ispunjenih konceptima i teorijama.
- Videti više u knjizi Marije Lujze fon Franc, Senka i zlo u bajkama, Fedon, Beograd, 2012., str. 11-12.
- Za više detalja videti u Karl Gustav Jung, Antologija Jung, Prometej, Novi Sad, 2009., deo knjige pod nazivom „Lekar i bolesnik“.
