- Poremećaj ličnosti

 

Pokušajte se setiti prijatelja, rođaka ili poznanika za koga ste oduvek imali osećaj da se „loše snalazi“ u uspostavljanju odnosa sa drugim ljudima. To je neko ko se lako posvađa ili je preterano impulsivan ili ne ume da se zauzme za sebe ili je jako uplašen. Ili najčešće manipuliše drugima.

To je neko ko je u najmanju ruku „čudan“ otkako ga poznajete i kome ni jedan iskren razgovor sa prijateljem nije pomogao zato što je naprosto oduvek „takav“. To je neko ko ne misli da ima problem već da je problem u svima ostalima (roditelji, prijatelji, porodica) koji ga ne razumeju zato što je jednostavno poseban/čudan. Uvek će insistirati na tome da je baš on u pravu. Najčešće nema sposobnost empatije, što znači da ne može „ući u kožu drugog“. Niti može da razume tuđe potrebe, osećanja i stavove.

Zbog ovog nedostatka, nije sposoban ni da uvidi da (makar i delimično) ima odgovornost za ono što mu se dešava. Mnogi ljudi bi rekli da smo svi ponekad takvi i da onda svi imamo poremećaje ličnosti. To možemo uzeti sa rezervom. Neki od nas mogu povremeno imati crte ovih poremećaja, ali ljudi koji se zaista nalaze u ovom stanju imaju dugotrajan osećaj tih karakteristika. Toliko se identifikuju sa tim stanjem da ga prepoznaju praktično kao svoju ličnost.

To i jeste ključni problem u radu sa njima jer oni skoro pa nikada neće videti da imaju nekakav problem, nego će uvek zaključivati kako su drugi krivi za njihovo stanje. Uopšteno, nemaju tegoba čije bi poreklo videli u sebi samima i najveći broj njih dugo i uglavnom kompenzovano funkcionišu u svojoj sredini i ne traži psihološku pomoć.

 

Pojam “ličnost”

Da bi razumeli poremećaje ličnosti, prvo moramo pokušati da razumemo sam pojam „ličnost“. Postoje brojne definicije i pokušaji definisanja ovog termina, ali mi ćemo ovde za naše potrebe uzeti da je ličnost relativno trajan sklop crta i psiholoških mehanizama unutar pojedinca, koji je utkan u sistem socijalnih odnosa.

Znači, iz ove definicije da pokušamo da upamtimo trajnost i odnos sa sredinom koja nas okružuje kao ključne pojmove. Kada su crte ličnosti i psihološki mehanizmi trajno rigidni, neprilagodljivi okolini i kada dovode do ometanja svakodnevnog funkcionisanja pojedinca, govorimo o poremećajima ličnosti.

Reklo bi se da je ova neprilagođenost hronična i da se u svakodnevnom životu ispoljava i prema sebi i prema okolini i da dovodi do značajnih subjektivnih i socijalnih problema. To je specifičan životni stil osobe i njen odnos prema sebi i drugima. Poremećaj ličnosti ispoljava se tokom puberteta ili ranije, a nastavlja se kroz odraslo doba. U srednjim i poznim godinama primećuje se tendencija ublažavanja simptoma.

Poremećaj ličnosti nije isto što i duševna bolest; poremećaj ličnosti predstavlja maladaptivno funkcionisanje koje je posledica trajnijih struktura u ponašanju. Ipak, veliki broj duševnih oboljenja javlja se zajedno sa poremećajima ličnosti. Poremećaji ličnosti ne predstavljaju bolest u medicinskom smislu, već „hroničnu neprilagođenost“ uslovima svakodnevnog

života, u interpersonalnim odnosima kao i postojanje disfunkcionalnih stavova i ponašanja.

 

Kako se ispoljava poremećaj ličnosti?

Poremećaj se ispoljava na nekoliko „frontova“, pa se obično prepoznaje u sferi:

Kognicije – kroz pogrešne predstave o sebi, drugima i okolini, koje mogu dovesti do pojave pogrešnih ideja i zaključaka,

Emocije – u zavisnosti od vrste poremećaja ličnosti može ići od potpunog odsustva emocija do intenzivnog i nekontrolisanog ispoljavanja koje je neprimereno situaciji,
Socijalnih odnosa – od odsustva želje za kontaktom sa ljudima iz svog okruženja do preterane vezanosti za druge („lepljivost“),
Kontrole impulsa – koja je najčešće narušena usled niske frustracione tolerancije.

Pošto smo već rekli da ćemo prepoznati sebe ili nekog bliskog u gorenavedenim situacijama, hajde da pokušamo da napravimo razliku u odnosu na zdrave ličnosti. U odnosu na zdravu ličnost tri patološka znaka poremećaja ličnosti jesu:

-Nedostatak stabilnosti i tolerancije na frustraciju kad je ona pojačana

-Rigidnost u svakodnevnom ponašanju
-Konstanto ponavljanje nezdravih obrazaca psihološkog funkcionisanja

Formiranje poremećaja ličnosti

Interakcija genetike, ranih životnih iskustava kao i uslova sredine navode se kao glavni uzrok nastanka poremećaja. Istraživanja pokazuju da ukoliko kod roditelja postoji određen poremećaj ličnosti, dete ima značajnu predispoziciju da razvije isti poremećaj ličnosti. S druge strane, je veći stepen učestalosti poremećaja ličnosti kod osoba koje su odrasle u nepotpunim porodicama, bile zlostavljane ili bar emotivno zanemarivane od strane roditelja. Dakle, disfunkcionalni porodični odnosi su pogodno tlo za nastanak i razvoj poremećaja ličnosti.

Faktore sredine takođe ne možemo zanemariti, jer na odnose u primarnoj porodici utiče i šira sredina i društvo. Zato je važno da dete raste u zdravoj sredini, tako da je omogućen njegov lični razvoj i ostvarivanje bliskih odnosa u porodici i van nje, što može predstavljati izvesnu zaštitu od maladaptivnih obrazaca ponašanja i razvijanja poremećaja.

Pojedini simptomi poremećaja ličnosti se mogu primetiti već u detinjstvu i to u vidu uznemirenosti, poremećaja pažnje, nasilju i laganju. Međutim, detetu se ne dijagnostifikuje poremećaj ličnosti. Gorenabrojani simptomi mogu biti i deo normalnih razvojnih faza i koliko god da deluju patološki, ne moraju nužno da ukazuju na poremećaj ličnosti. Dete može

dobiti dijagnozu „poremećaj ponašanja“, ali dijagnostifikovanje poremećaja ličnosti je moguće tek u adolescenciji, pa i kasnije tokom života.

Za biološki predisponirane osobe glavni razvojni izazovi koji su sastavni deo adolescencije i ranog odraslog perioda su separacija od primarne porodice, formiranje ličnog identiteta i nezavisnost. Ovo može objasniti zašto poremećaji ličnosti obično i počinju u tim godinama. Oni se javljaju u vreme kada većina ljudi razvija veštine odraslih, uspostavlja zrele međuljudske odnose, stiče obrazovanje, stvara karijeru i kad se uopšte „stabilizuje“ u svom životu. Neprilagođeno ponašanje tokom ovog životnog stadijuma ima posledice koje se protežu do kraja života.

Poremećaje ličnosti često prate zloupotreba alkohola, psihoaktivnih supstanci, seksualna disfunkcija, poremećaj ishrane i suicidalne misli ili pokušaji. Čak polovina zatvorenika ima antisocijalni poremećaj ličnosti koji vodi do kriminalnog ponašanja. Ostale društvene posledice poremećaja ličnosti mogu uključivati:

– nasilje u braku

– zlostavljanje dece

– slabo radno postignuće

– samoubistvo

– kockanje

Poremećaji ličnosti imaju veliki uticaj na osobe iz najbližeg okruženja. Najčešće, zbog njihove nemogućnosti prilagođavanja, drugi ljudi se prilagođavaju njima. Ovo stvara veliku napetost u svim međuljudskim odnosima, u porodici, među bliskim prijateljima, na radnom mestu. U isto vreme, kada se drugi ljudi ne prilagođavaju, osoba sa poremećajem ličnosti može postati ljuta, frustrirana, depresivna ili povučena.

Ovim se uspostavlja začarani krug komunikacija koji uzrokuje da obolele osobe istrajavaju u maladaptivnim obrascima ponašanja dok se njihovim potrebama ne izađe u susret.

Tipovi poremećaja ličnosti

Postoji nekoliko vrsta poremećaja ličnosti, a podela i tipovi nisu striktni. Ponekad se poremećaji i njihovi simptomi i isprepliću. Prema DSM-IV klasifikaciji, postoje sledeće tri grupe:

Čudaci, ekscentrični, neobični (paranoidni, shizoidni, shizotipni) – osobe koje pate od poremećaja iz ove grupe dominantno se koriste mehanizmima projekcije (pripisivanje drugome sopstvenih loših osobina) i fantazije (stvaranje imaginarnog sveta koji pomaže osobi da se nosi sa sopstvenim nedostacima);

Dramatični, emotivni, nestabilni (granični, narcistički, histrionični, antisocijalni) – ovakvi „drama ljueens“ koriste se disocijacijom (beg od sopstvenih ideja, sećanja, osećanja ili čitavog identiteta), poricanjem (odbijanje ili nesposobnost da se prizna neka svoja misao ili osećanje), crno-belim necelovitim pogledom na svet (neko je ili samo dobar ili samo loš, nema uzimanja u obzir svih karakteristika neke osobe ili života uopšte) i tako dalje;
Anksiozni, preplašeni (zavisni, opsesivni, pasivno-agresivni, izbegavajući) – karakteristični su mehanizmi izolacije (odvajanje neprihvatljivih ideja ili postupaka od emocija), pasivne agresije i hipohondrijaze.

Kod žena se češće javljaju granični, histrionični, zavisni i izbegavajući poremećaj ličnosti, a kod muškaraca antisocijalni, opsesivno-kompulsivni i shizoidni poremećaj.

Najnoviji priručnik mentalnih poremećaja, DSM-V daje sažetu sliku u odnosu na DSM-4 i u njemu se oni svode na svega pet međusobno različitih poremećaja ličnosti:

Antisocijalni poremećaj ličnosti (psihopatija) koji podrazumeva negativne emocije, nedostatak empatije i povezuje se sa kriminalnim ponašanjem, izbegavajući koji podrazumeva povučenost, introvertiranost i izbegavanje života;

Granični (borderlajn) koji se odnosi na fenomen cepanja i „crno-beli“ pogled na svet i nestabilnost;

Opsesivno-kompulsivni koji uključuje prisilne misli i radnje koje mogu biti izuzetno uporne i onesposobljavajuće;

Šizotipski koji podrazumeva otuđenje od socijalne okoline i smanjenu mogućnost izražavanja emocija.

Lečenje poremećaja ličnosti

Psihijatri, sa farmakoterapijskog aspekta, poremećaje ličnosti lekovima tretiraju samo u situacijama komplikacije/dekompenzacije, a mimo toga akcenat se stavlja na psihoterapiju. Lekovi obično deluju samo na neke simptome bolesti, dok se psihoterapija preporučuje kako bi osoba imala priliku da promeni usvojene maladaptivne obrasce ponašanja.

Poremećaji ličnosti predstavljaju izazovno područje u psihoterapijskom radu. Ljudi sa poremećajem ličnosti retko dobrovoljno dolaze na psihoterapiju. Teškoće se javljaju kako zbog upornosti simptoma, tako i zbog negativnog uticaja koji ovi simptomi imaju na terapijski odnos.

Glavni problem je nemotivisanost klijenata da se leče, jer oni svoje simptome doživljavaju kao sopstvene lične i razumljive osobine, a ne kao simptome. Zato je prvi korak u lečenju prihvatanje sopstvene posebnosti. Osobe sa poremećajem ličnosti često sabotiraju psihoterapijski proces, ne dolaze redovno, otkazuju zakazane seanse u zadnjem momentu, nastoje da manipulišu i nadmudruju terapeuta umesto da se fokusiraju na rad na svojim problemima, skloni su lažima, dramatizaciji i nastoje da impresioniraju terapeuta i svoju okolinu svojim ispadima i disfunkcionalnim ponašanjem.

Zbog svega navedenog rad sa ovim osobama je jako izazovan i dugotrajan, ali ipak daje izvesne rezultate.